„Tramp bi mogao da izazove globalni kolaps“: Kako preživeti ako se to dogodi?

Degradacija savezne vlade od strane Donalda Trampa i Ilona Maska mogla bi da izazove seriju sveobuhvatnih i višestrukih kriza, što bi dovelo do društvenog, finansijskog i industrijskog neuspeha, piše kolumnista Gardijan Džordž Monbiot.

Postoji nekoliko mogućih mehanizama. Počnimo sa očiglednim: njihovim napadom na finansijsku regulativu.

Trampov predstavnik američkog Biroa za finansijsku zaštitu potrošača (CFPB), Rasel Vot, suspendovao je sve aktivnosti agencije, smanjio njen budžet i mogao bi da sledi Maskovu ambiciju da „izbriše“ biro.

CFPB je osnovao Kongres nakon finansijske krize 2008. godine, kako bi zaštitio ljude od predatorskih aktivnosti koje su dovele do kraha.

Signal finansijskom sektoru ne može biti jasniji: „Iskoristite situaciju, momci. Finansijska kriza u SAD bi odmah postala globalna kriza“.

Ali opasnosti se protežu mnogo dalje. Mask, pozivajući na „veliko ukidanje propisa“, šalje svoju „decu vojnike“ da napadnu vladina odeljenja koja stabilizuju ceo američki sistem.

Propisi, iako beskrajno omalovažavani korporativnom i oligarhijskom propagandom, su sve što nas štiti od višestrukih katastrofa.

U svojim početnim uticajima, deregulacija je klasni rat, koji pogađa najsiromašnije i srednju klasu po nalogu bogatih. Kako se efekti šire, to postaje napad na svačiju dobrobit.

Da damo nekoliko primera: očekuje se da će požari u Los Anđelesu ove godine koštati, prema različitim procenama, između 28 milijardi dolara i 75 milijardi dolara samo za osigurane gubitke.

Procene ukupnih gubitaka kreću se od 160 do 275 milijardi dolara. Ovi ogromni troškovi će verovatno biti manji od budućih klimatskih katastrofa.

Kako Tramp ruši zaštitu životne sredine i uništava saveznu reakciju, uticaji će se spiralno razvijati. Oni bi mogli uključivati nelinearne šokove bilo za sektor osiguranja ili za vlasnike kuća, eskalirajući u ekonomsku i socijalnu krizu širom SAD.

Ako (ili kada) nastupi još jedna pandemija, koja bi mogla da uključi patogen koji je prenosiviji i čak smrtonosniji od kovida 19 (koji je do sada ubio 1,2 miliona ljudi u SAD), pogodiće naciju čija je odbrana srušena.

Osnovne mere javnog zdravlja, kao što su vakcinacija i karantin, mogu biti nedostupne većini. Pandemija bi u ovim okolnostima mogla da okonča milione života i da izazove spontani ekonomski krah.

Pošto javnost malo razume kako složeni sistemi funkcionišu, kolaps ima tendenciju da iznenadi skoro sve. Složeni sistemi (kao što su ekonomije i društva) imaju karakteristike koje ih čine ili otpornim ili krhkim.

Sistem koji gubi svoju raznolikost, modularnost (stepen razdvajanja), svoje „prekidače“ (kao što su vladini propisi) i rezervne strategije (alternativna sredstva za postizanje cilja) manje je otporan od onog koji zadržava ove karakteristike.

Kao i sistem čiji se procesi sinhronizuju. U krhkom sistemu, šokovi se mogu brže pojačati i postati prenosiviji: poremećaj na jednom mestu proliferira u katastrofu svuda.

Ovo je, kako je vešto objasnio Endi Holdejn, bivši glavni ekonomista Banke Engleske, ono što se dogodilo finansijskom sistemu 2008.

Dosledna karakteristika globalizovanog kapitalizma je nenamerni napad na sistemsku otpornost. Kako korporacije slede slične strategije sticanja profita, a finansijalizacija i digitalizacija prožimaju svaku kompaniju, ekonomski sistem gubi svoju raznolikost i počinje da se sinhronizuje.

Kako se konsoliduju, a najveći konglomerati postaju čvorišta sa kojima su povezane mnoge druge kompanije (zamislite Amazon ili giganta za hranu i poljoprivredu Cargill), veliki neuspesi bi mogli da padaju zapanjujućom brzinom.

Kako svaka kompanija traži efikasnost, sistem gubi svoju redundantnost. Kako su pravila trgovanja i fizička infrastruktura standardizovani (mislite na te identične kontejnerske terminale, mreže za transport), sistem gubi i modularnost i rezervne strategije. Kada sistem izgubi otpornost, mali spoljni udar može izazvati kaskadni kolaps.

Paradoksalno, sa svojim trgovinskim ratovima i napadima na globalne standarde, Tramp bi mogao da pomogne u desinhronizaciji sistema i ponovnom uvođenju neke modularnosti. Ali, dok on istovremeno pokida prekidače, podriva spremnost i tretira zemaljske sisteme kao neprijatelja kojeg treba slomiti, neto efekat će verovatno učiniti ljudske sisteme sklonijim kolapsu.

Barem kratkoročno, krajnja desnica ima tendenciju da ima koristi od haosa i poremećaja: ovo je još jedna od petlji povratnih informacija koja može pretvoriti krizu u katastrofu. Tramp se predstavlja kao heroj koji će spasiti naciju od pukotina koje je izazvao, a krivicu prebacuje na žrtvene jarčeve.

Alternativno, ako se čini da je kolaps neizbežan, Tramp i njegov tim možda neće želeti da reaguju.

Poput mnogih ultrabogatih, ključne ličnosti u administraciji ili oko nje zabavljaju vrste psihopatskih fantazija kojima se upuštala Ajn Rend u svojim romanima „Pobunjeni Atlas“ i „The Fountainhead“, u kojima plutokrate ostavljaju pripadnike radničke klase da umru u paklu koji su oni stvorili, dok migriraju u svoje bunkere na Novom Zelandu, na Marsu ili žude za drugom apokalipsom, u kojoj se mi ostali pečemo dok se oni zabavljaju sa Isusom u njegovom obnovljenom kraljevstvu.

Svaka vlast treba da se nada najboljem i da se priprema za najgore. Dakle, iako ne postoji zamena za efikasnu vladu, moramo nastojati da stvorimo sopstvene rezervne sisteme.

Počnite sa ovim principom: ne suočavajte se sami sa svojim strahovima. Sprijateljite se, upoznajte svoje komšije, uspostavite mreže podrške, pomozite onima koji se bore.

Razgovarajte sa čime se suočavamo, istražite načine na koje bismo mogli da odgovorimo. Počnite da gradite deliberativnu, participativnu demokratiju, da biste rešili bar neka od pitanja koja se mogu rešiti na lokalnom nivou.

Iz demokratizovanih susedstava, mogli bismo da tražimo da razvijemo novu politiku, u skladu sa smernicama koje je predložio Marej Bukčin, u kojoj se odluke donose naviše, a ne naniže, sa ciljem da se stvori politički sistem ne samo demokratskiji od onih koji trenutno trpimo, već koji takođe dozvoljava više raznolikosti, redundantnosti i modularnosti.

Da, takođe nam je – i to hitno – potrebna nacionalna i globalna akcija, uz posredovanje vlada. Ali počinje da izgleda kao da nam niko ne čuva leđa. Pripremite se za najgore.