„To bi moglo započeti začarani krug propadanja i to bez ijednog ispaljenog metka“: Stručnjak za špijunažu o umetnosti i politici

Trenutna selekcija uključuje estonsku izložbu o izolaciji kuća, litvansku o drveću, ukrajinsku o krovovima, gruzijsku o adobnim ciglama, poljsku o sujeverju u arhitekturi i albansku o povratku javnog prostora nakon decenija postrevolucionarnog individualizma. (Češki i slovački zajednički paviljon se ove godine rekonstruiše).

Sve izložbe su poticajne za razmišljanje. Ali najjači utisak na mene je ostavila Letonija, piše Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije u novoj analizi za Centar za evropske analize.

Nazvana „Pejzaž odbrane“, izložba se sastoji od video instalacije koja prikazuje scene sa istočne granice, protkane isječcima intervjua.

Gledate je sedeći na gomili stilizovanih anti-tenkovskih „jež“ prepreka, napravljenih od žutih vinil jastuka.

Prateća kustoska izjava je jasna i direktna, objašnjavajući da je cilj izložbe da istakne kako i zašto stanovnici na granici „žive pod stalnom pretnjom napada“.

Navode se fizičke granice (pre svega ograda), novi javni informativni napori i ponovna uvođenja obavezne vojne službe.

Potreba za odbranom mora biti „priznata i prihvaćena“, zaključuje se.

„Naš izbor stava je u našim rukama – može nas naterati da se plašimo blizine rata, ili može pružiti osećaj sigurnosti da smo zaštićeni.“

Gledao sam video zapise sa mešavinom saosećanja, divljenja i uznemirenosti.

Jednostavni, a ipak elokventni stanovnici granice, koji govore o uticaju sada ojačane i dobro čuvane granice na njihove izlete u sakupljanje pečuraka i na lokalnu divljač, snažno su kontrastirali s ponekad bajkovitim, površnim tonom Bijenala.

(Do letonskog paviljona se stiže desetominutnom šetnjom kroz samodopadnu kolekciju pseudo-arhitektonskih poduhvata i zagonetki: priličan kontrast u odnosu na bezvremensku lepotu La Serenissime).

Sagovornici su otvoreno priznali svoj stres: Rusija ne napada samo teritoriju, „ona napada naše umove“, rekla je neimenovana žena.

Na izložbi dominira velika, anotirana karta granice koja se prostire nekoliko metara u visinu. Posetiocima je jasno prikazana razmera problema – fizička, psihološka i lična.

Osim umetničke vrednosti, ako ova izložba, koju su kurirale Liene Jakobsone i Ilka Rubi, navede posetioce da shvate kako je Rusija pretnja i da odbrana slobode dolazi uz cenu, onda je trud koji je uložen u nju itekako opravdan.

Ali, s druge strane, brinem se. Da, baltičke države graniče s Rusijom.

Ali isto tako i Poljska, Finska, Norveška (a kao pomorski susedi, i Kanada i Sjedinjene Države). Ako Rusija ugrozi bilo koju granicu NATO-a, to je problem za čitav savez, a ne samo za konkretnu zemlju.

Rusiji bi veoma odgovaralo da se baltičke države vide kao poseban slučaj unutar NATO-a, i bila bi oduševljena ako bi neka od tri države sebe smatrala „najslabijom karikom“.

Takva uverenja, ako bi se ukorenila, potkopala bi javni moral tamo i podstakla trendove poput depopulacije (ko bi želeo da živi pored vulkana?).

Slabila bi solidarnost saveza (zašto rizikovati rat za zemlje koje su osuđene ili bez odbrane?). Povećala bi percepciju rizika kod spoljnog sveta, što znači više troškove zaduživanja i udarce na trgovinu, investicije i turizam.

To bi moglo započeti začarani krug propadanja i očaj i sve to bez ijednog ispaljenog metka od strane Rusije.

Sve više je, dakle, važno pričati i pozitivne priče. Da, geografija može stvoriti osećaj ranjivosti (pitajte samo Venecijance). Ali ona je i podsticaj.

U svim zemljama koje su patile pod komunizmom, proteklih 35 godina donelo je neuporedivu kulturnu renesansu. To će pružiti obilje materijala za buduće Bijenale i korisno kontrastira sa jadnom estetskom stagnacijom savremene Rusije.