Stručnjak za špijunažu upozorava: Da Evropljani ovo znaju spavali bi nemirnije

Da znaju koliko su i njihove sopstvene zemlje ranjive na takve napade, spavali bi mnogo nemirnije, piše Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije, u analizi za Centar za evropske analize, upućujući na nedavni izveštaj akademika iz Osla i saradnik CEPA Fabiana Hofmana koji kaže da pozicija Evrope postaje sve nestabilnija.

Rusija proizvodi velike i sve veće količine balističkih raketa po relativno niskoj ceni. Zemlje NATO-a, s druge strane, i dalje prave premalo oružja sposobnog da ih obori i to po znatno višoj ceni.

Hofmanove brojke bacaju sumorno svetlo na zahtev generalnog sekretara NATO-a Marka Rutea za petostrukim povećanjem kapaciteta protivvazdušne i protivraketne odbrane.

Rusija proizvodi dve vrste raketa koje su u ovom kontekstu važne: kopnenu raketu kratkog dometa (500 kilometara) tipa 9M723 i srednjeg dometa, vazdušno lansirnu raketu H-47M2 Kinžal. Prema podacima ukrajinske obaveštajne službe, Rusija trenutno proizvodi između 840 i 1.020 ovih raketa godišnje – znatno više nego što su to ranije procene pokazivale.

Evropska odbrana od ovih raketa oslanja se na dva sistema: američki MIM-104 Patriot i francusko-italijanski SAMP/T.

Obe platforme koriste presretače – rakete koje obaraju dolazeće projektile. Međutim, svaki presretač košta između dva i četiri miliona dolara, što je i do deset puta skuplje od raketa koje treba da zaustave. Još gore, Evropa ih ne proizvodi dovoljno, niti će to moći u dogledno vreme.

Zašto? Ukupna proizvodnja Patriot presretača u Sjedinjenim Državama, Japanu i Nemačkoj verovatno će dostići 1.130 jedinica do 2027. godine, u odnosu na oko 850 danas.

Do 2029. ta brojka bi mogla porasti na 1.470. To nije loše u poređenju sa ranijim standardima i na papiru izgleda približno jednako kao ruska godišnja proizvodnja balističkih raketa.

Ali problem je što su ti presretači potrebni svuda – saveznici u Evropi mogu se nadati da će dobiti najviše polovinu ukupne proizvodnje. A još jedna stvar pogoršava situaciju: nije svaki presretač uspešan.

Iskustvo iz Ukrajine pokazuje da su često potrebna dva, pa čak i tri presretača da bi se jedna raketa oborila.

Druga opcija su presretači Aster 30, koji se koriste u sistemu SAMP/T. Hofman procenjuje da će godišnja proizvodnja presretača namenjenih za odbranu od balističkih raketa sledeće godine dostići 230–270 jedinica.

Međutim, u Ukrajini se pokazalo da ovaj sistem ima slabije rezultate u poređenju sa Patriotom, što znači da će biti potrebno još više presretača za obaranje jedne nadolazeće rakete.

Još gore, Rusija ujedno proizvodi ogromne količine dronova dugog dometa. Kao i u Ukrajini, oni bi mogli preplaviti ograničene odbrambene sisteme Evrope, čime bi balističke rakete – koje su znatno razornije – imale veće šanse da pogode cilj.

Nova tehnologija – posebno, ali ne isključivo, iz firmi poput estonskog Frankenburg-a – nudi mogućnost jeftinih, masovno proizvedenih sistema za borbu protiv ovih sporijih, niže letećih dronova. Dugoročno gledano, lasersko oružje bi moglo da igra istu ulogu u zaštiti od brzih, visoko letećih balističkih raketa.

Ali ne sada i ne uskoro, ukazuje Lukas.

Pojačana proizvodnja u Evropi od februara 2022. mogla bi biti dovoljna da se suoči sa predratnim nivoima ruske proizvodnje balističkih raketa. Ali to nije ni približno dovoljno za izlaznu moć Putinove ratne industrije danas.

Zastrašujuće je to što bi većina (dve trećine ili više) ruskih raketa ispaljenih na zemlje članice NATO-a u Evropi pogodile ciljeve.

Zbog toga bi evropski donosioci odluka morali da donesu prioritetne odluke, koncentrišući ograničene protivraketne štitove na vitalne vojne i obaveštajne baze i na kritičnu infrastrukturu (pre svega luke i elektrane), a ne na naseljena mesta. Politički i blago rečeno to će biti izuzetno delikatno.

Osim ako NATO ne pronađe način da čudesno zaustavi rusku proizvodnju raketa, moraće da preispita sopstveni koncept odvraćanja.

Kako Hofman tvrdi, evropske NATO zemlje ne mogu više uverljivo da odvraćaju Rusiju samo porukom da će uspešno odbraniti sebe.

Umesto toga, moraju odvraćati kaznom, tj. „jasnom porukom da bi svaki napad doveo do neprihvatljive cene po onog ko napada“.

To bi značilo izgradnju moćnih i verodostojnih kapaciteta za protivudar (a gde su fabrike za to?) i stvaranje odlučnog komandnog sistema koji može da ih upotrebi (a gde su ljudi za to?).