Stručnjak za špijunažu upozorava na sledeću metu Putina: „Ovo je namera Kremlja i to treba shvatiti ozbiljno“

Istorija, u rukama propagandista Kremlja, postaje oružje. Svoj ratni manifest Vladimira Putin je predstavio kao esej od 5.000 reči u kojem tvrdi da su Ukrajinci „istorijski“ Rusi.

Sada, nova istorija Litvanije na 400 stranica koristi alarmantno sličan pristup. Cilj je prikazati Litvaniju kao veštačku tvorevinu prožetu nacizmom.

Knjiga nije neka marginalna publikacija – dolazi iz MGIMO-a, najpoznatijeg ruskog instituta za spoljnu politiku, i finansirana je sredstvima javne institucije specijalizovane za (čitaj: naoružavanje) ruske dijaspore. Ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov napisao je pohvalan predgovor.

Rezultat je jeziv na više načina. Pročitao sam je da vi ne morate, piše Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije, u analizi za Centar za evropske analize.

Osnovna tvrdnja u uvodu jeste da je Litvanija postojala uglavnom kao produžena ruka poljskog terorizma protiv Rusije (u prošlim vekovima) i da danas ima istu ulogu za zapadne imperijaliste.

Litvanci su navodno veoma nezahvalni, s obzirom na to da je ruska, a kasnije sovjetska vlast, bila mudra, blaga i velikodušna uz povremenu opravdanu ogorčenost zbog nekoliko buntovnih ekstremista.

Litvansko istupanje iz Sovjetskog Saveza 1991. prikazuje se kao prevara i čin bez demokratske osnove. Od 1918, tvrdi se, zemlja je nestabilna i puna ekstremizma.

Među devet autora nalazi se i Giedrius Grabauskas, litvanski radikalno levičarski provokator, koji je zatražio politički azil u Rusiji.

Drugi autor je Maksim Grigorijev, politikolog koji se borio u Ukrajini i predsedava „Međunarodnim javnim tribunalom za zločine ukrajinskih neonacista“. Na promociji knjige je napomenuo da je pre dve godine objavio sličnu studiju o Ukrajini.

Uprkos obimnim fusnotama, bibliografiji i (u nekim slučajevima) autorima s formalnim kvalifikacijama, knjiga neće osvojiti nikakve nagrade među ozbiljnim istoričarima.

Ipak, dostiže svetski nivo kada je reč o eufemizmima.

Tako, na primer, sovjetsku aneksiju Litvanije 1940. godine opisuje ovako: „Revolucionarni entuzijazam dela baltičkog stanovništva možda je imao izvestan uticaj na ovu odluku, ali su geopolitički razlozi, naravno, bili glavni“.

To je, prema knjizi, podrazumevalo „nacionalizaciju imovine za izvestan deo elite, a za one povezane s diktaturom predratnog vladara Antanasa Smetone i članove nacističkih organizacija – moguće hapšenje i proterivanje“.

Ta završna, prolazna referenca jedini je pomen masovnih deportacija iz baltičkih država, tokom kojih je 200.000 ljudi nasilno odvedeno iz svojih domova i poslato u zabačene krajeve Rusije.

Molotov-Ribentrop pakt iz 1939. godine, čiji su tajni protokoli postavili osnovu za te traumatične događaje, u knjizi se pominje tek posredno – kroz aluziju na prvi javni protest protiv (neimenovanog) „sovjetsko-nemačkog sporazuma“ 1987. godine.

Laganje o istoriji samo po sebi je dovoljno loše.

Moderna nemačka vlada koja bi negirala Holokaust i pravdala Hitlerove teritorijalne pretenzije verovatno bi izazvala strah kod svojih suseda.

Ali, kao što smo videli u Ukrajini, Rusija spaja istorijske falsifikate s lažima o sadašnjosti, prikazujući neku zemlju kao toliko odvratnu i preteću da se prinuda čini kao jedina odgovorna opcija.

Knjiga tvrdi da je „zvanična pronacistička državna ideologija Litvanije“ zasnovana na „rusofobiji, zaboravu istorije, radikalnom obliku nacionalizma koji opravdava sve zločine koje su u prošlosti počinili litvanski nacionalisti“.

Prikazuje se „sistematska politika pritiska i asimilacije etničkih Rusa“ kroz iskorenjivanje jezika i obrazovanja, progon medija i Pravoslavne crkve, kao i eksproprijaciju imovine.

Jedno od pitanja jeste zašto je Kremlj izabrao Litvaniju za metu, s obzirom na to da je od sve tri baltičke države upravo ona od 1991. imala najmanje kontroverzne zakone o jeziku i državljanstvu prema svojoj maloj (5 odsto) ruskoj manjini.

Da li će Estonija i Letonija uskoro doći na red? I šta sledi posle toga?

Iako je knjiga loše strukturisana, puna očiglednih propusta i napisana teškim, nespretnim stilom, ona nije beznačajna. Kao signal i namera Kremlja, treba je shvatiti krajnje ozbiljno.