Zašto bi Vladimir Putin čekao da Evropa bude spremna?

Sa svakim danom koji prođe, Evropa obnavlja svoju odbranu i sposobnost odvraćanja. Više novca. Više ljudi. Više oružja. Više zemalja koje učestvuju. Novo razmišljanje. Novi paketi sankcija. Bolje donošenje odluka.

Mnogo toga moglo se videti prošle nedelje na godišnjoj konferenciji Lennart Meri, održanoj u estonskoj prestonici Talinu, navodi Lukas u analizi za CEPA.org.

Poljski ministar spoljnih poslova, Radoslav Šikorski, uporedio je geopolitičko buđenje Evrope sa posledicama japanskog napada na Perl Harbor 1941. godine, nakon čega je jedan admiral upozorio: „probudili smo džina“.

Ruska ekonomija je manja od italijanske. Evropske zemlje -većinom još uvek u mirnodopskom režimu -već troše dva i po puta više na odbranu nego što to čini Rusija u ratnim uslovima, istakao je Šikorski.

„Putin nema pojma koliko će ga ovo skupo koštati“.

Na panelima sa javnim izjavama, u diskusijama „bez navođenja izvora“ i u privatnim razgovorima, poruka je bila ista: Evropa se, iako sa zakašnjenjem, konačno konsoliduje.

Ključnu ulogu igraju „E-3“ – Britanija, Francuska i Nemačka – u tesnoj saradnji sa Poljskom.

Italija učestvuje. Nordijske i baltičke zemlje takođe daju svoj doprinos. Evropska komisija i NATO deluju usklađeno. Oni koji ometaju jedinstvo, poput Mađarske i još nekih, ljute se nemoćno sa južnih i istočnih periferija EU.

Uz svu bedu u Ukrajini, ovo bi moglo da se završi bezbedno. Rusija može ostati skitnica čitavu generaciju.

Ali, kada vojno ponovno naoružavanje i politička kohezija Evrope dobiju zamah, to će biti smetnja, a ne pretnja.

Čak se i kolebanja u transatlantskim odnosima mogu upravljati. Administracija Donalda Trampa može ponekad smatrati Evropu ometajućom, zahtevnom ili ideološki žalosnom (Evropljani misle isto o Sjedinjenim Državama). Ali obrisi novog transatlantskog odnosa su vidljivi.

Ipak, kako je još jedan Poljak, general Stanislav Sosabovski, upozorio svoje britanske saveznike pre katastrofalne ofanzive kod Arnhema 1944. godine, planovi su mnogo bolji kada u njih uključite i neprijatelja.

Najzabrinjavajući aspekti diskusija u Talinu, ali i evropske bezbednosti uopšte, tiču se neposrednih opasnosti, a ne utešne srednjoročne budućnosti.

Grubo rečeno: zašto bi Vladimir Putin čekao da Evropa bude spremna? Ako Rusija uopšte ima šansu da preokrene rastući uticaj i kredibilitet Evrope, pravi trenutak za to je dok su šanse za uspeh najveće.

Prva faza tog plana je maksimizacija nesloge među saveznicima – nešto što bi transatlantski spor oko prekida vatre u Ukrajini mogao veoma lako da podstakne.

Cilj Rusije bi bio da natera Ukrajinu, uz podršku Evrope, da odbije prekid vatre koji predlaže američki predsednik.

Vrlo verovatan odgovor Donalda Trampa na to bio bi da prekine, možda naglo, ono što on vidi kao američku vojnu subvenciju za evropsku bezbednost. A šta onda?

Procene obaveštajnih službi koje tvrde da Rusiji treba dve godine ili više da obnovi svoje snage za rat sa NATO zemljama promašuju poentu.

Ono što je bitno nije apsolutna, već relativna snaga.

Evropa koja odjednom nema američke vojne kapacitete, kao što su elektronski „oči i uši“, i u kojoj (ponovo, bez Amerikanaca) polovinu od 25 stvarno borbeno sposobnih brigada čine samo dve zemlje (Finska sa 12 i Estonija sa tri), i koja je uglavnom nezaštićena od vazdušnih i raketnih napada, postaje alarmantno mekani cilj.

Zapamtite: Putin ne mora da osvoji Evropu. On samo treba da je ponizi, sa uspešnim zauzimanjem teritorije, podržanim pretnjama od eskalacije (i možda nekoliko performativnih promašaja).

Ova gambit biće još efikasniji ako se poklopi sa krizom na drugoj strani sveta. Kineski pokušaj preuzimanja Tajvana, možda uz neki quid pro quo sa Vašingtonom, dodatno bi smanjio šanse za američko spašavanje Evrope.

Ovaj noćni scenario je daleko od izvesnog. Što umni i dobro informisani ljudi smatraju da vredi o tome raspravljati, to bi trebalo duboko da zabrine.