Edvard Lukas analizira koji je najbolji pravac za saveznike SAD: Put koji vodi preko Đorđe Meloni

Propast ima mnogo oblika: nazadovanje demokratije, ustavne krize, nadolazeći trgovinski rat, moguće zbližavanje SAD i Rusije, i još mnogo toga, navodi u analizi za CEPA Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije.

Sumornu sliku ove „bez-Zapadnosti“ (Westlessness) prvi put je istakla Minhenska bezbednosna konferencija 2020. godine.

Ali pet godina kasnije, još nismo sasvim stigli dotle i to se možda još uvek može izbeći. Prilikom posete Beloj kući prošle nedelje, na svom prvom sastanku s nekim evropskim liderom otkako je administracija pokrenula carinski udar, italijanska premijerka Đorđa Meloni obratila se Donaldu Trampu za pomoć: „Moj cilj je da zajedno ponovo učinimo Zapad velikim, i mislim da to možemo da postignemo“. „Možemo“, odgovorio je predsednik.

To svakako nije ponavljanje Atlantske povelje iz 1941. godine punim glasom, a komentatori su brzo kritikovali Meloni zbog toga što nije uspela da obezbedi proboj u trgovinskim pregovorima.

Ipak, italijanska premijerka je pokazala da je moguće uspostaviti zajednički jezik (kritikujući ekstreme ‘woke’ pokreta, ističući uspehe u suzbijanju migracija) i izgraditi prijateljske lične odnose.

Uspela je da navede predsednika Trampa da povuče svoju bizarnu tvrdnju da je Ukrajina započela rat sa Rusijom. I uprkos svojim evroskeptičnim korenima nije se distancirala od Evropske unije, niti je pokušala da potkopa njen položaj.

Promenila se i šira politička atmosfera. Saveznici više nisu dežurni krivci – možda čak mogu biti i korisni.

Potpredsednik Džej Di Vens nastavio je sa prijateljskom posetom Rimu, svojom prvom posetom Evropi nakon borbene izjave na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji u februaru. Predsednička poseta italijanskoj prestonici radi samita sa liderima EU sada je tema razgovora.

Ako taj susret protekne u prijateljskom tonu, to bi moglo da ulije nadu uoči predstojećeg NATO samita u junu u Hagu.

Transatlantski odnosi su još uvek krhki i pogođeni, a pad u katastrofu sveta u kojem bi se svi borili protiv svih još uvek deluje zabrinjavajuće blizu. Ali tamo gde je Meloni uspela, mogu i drugi da slede. Evropski lideri ne moraju da vole stil predsednika Trampa da bi našli nešto korisno o čemu mogu da razgovaraju.

A alternativni scenariji su još gori. Mrzovoljno sedenje kod kuće ili javno kritikovanje američkog predsednika verovatno neće poboljšati stvari. Kritičari koji dižu dimnu zavesu mogu da dobiju aplauz kod kuće, ali ne mogu da objasne kako će njihov stav poboljšati praktične rezultate.

Amerikanci neću iznenada reći Evropljanima: „Mnogo hvala što ste nam rekli da je naš predsednik idiot, i da njegov tim čine nesposobni ljudi, prevaranti i fanatici. Takođe, hvala i na ledenom prezirom sa kojim ste nas tretirali. To nas je probudilo. Sada će se sve promeniti“.

Evropljani takođe treba da odole iskušenju da zvuče oduševljeno ako i kada SAD promeni kurs. I oni su napravili dosta grešaka.

Ispravljanje tih grešaka trebalo bi da bude drugi deo njihove politike. „Brzo delujte i stvarajte“ treba da bude njihov moto (ne „kvarite stvari“, kao što to radi američka tehnološka oligarhija). Evropi su potrebne nove institucije za svoju odbranu i sigurnost, kao i bolje donošenje odluka u starim institucijama, ne najmanje kako bi podstakli rast i inovacije.

Ovo nije bez rizika: neki u administraciji preferiraju slabiju, podeljenu Evropu od ujedinjene i snažne. Ali što više Evropljani urade, bolje će biti pripremljeni u slučaju katastrofe, i veće su šanse da će je izbeći. Kao što je von der Lajen takođe napomenula u svom intervjuu: „Stvarnost je snažan saveznik“. A stvarnost, sa obe strane Atlantika, pobeđuje.