„Evropa duguje spomenik Donaldu Trampu“: Edvard Lukas pojašnjava i zašto

Ali u godinama koje dolaze, najveći spomenik od svih u belgijskoj prestonici može biti Donaldu Džej Trampu, piše Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije u analizi za CEPA.

Navijači će 28. februara položiti cveće na kolosalnu zlatnu figuru američkog predsednika kako bi obeležili njegov odlučujući doprinos njihovoj geopolitičkoj emancipaciji, bezbednosti i slobodi.

Tog dana će roditelji svečano reći svojoj deci da je njegov slom u Ovalnom kabinetu konačno podstakao Evropljane da ozbiljno shvate bezbednost.

Nakon izbacivanja ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog iz Bele kuće, evropski lideri su konačno odlučili da preuzmu odgovornost ne samo za Ukrajinu već i za sopstvenu odbranu.

U nizu užurbanih samita i telefonskih poziva, decenije samozadovoljstva i pohlepe ustupile su mesto mračnoj, zaprepašćenoj spoznaji da kada američki predsednik proglasi „Ameriku na prvom mestu“, Evropa mora da brine o sebi.

Nekadašnji saveznik je, u najboljem slučaju, nepouzdan, u najgorem, aktivno neprijateljski raspoložen. Planirajte u skladu sa tim.

Fantazija? Možda. Dostojniji spomenik u srcu Brisela bi obeležio milione Ukrajinaca ubijenih, osakaćenih, traumatizovanih, ožalošćenih, osakaćenih i prognanih, čija je žrtva ostatku Evrope kupila vreme potrebno da odraste.

Buđenje u poslednjem trenutku može da spreči katastrofu, ali san evropskih lidera je ipak omogućio katastrofu. Niko se nikada nije valjano izvinio ili iskupio za te neuspehe odbrane i odvraćanja.

Test svake promene u Evropi su dela, a ne reči. Prioritet je da se Ukrajini da novac i oružje koje joj je potrebno za odbranu (nešto što bi, da se uradi brzo, već okončalo rat).

Što je jača vojna pozicija Ukrajine, to će američkoj administraciji biti teže da natera kijevsko rukovodstvo na prekid vatre pod nepovoljnim uslovima.

Evropljani takođe moraju da planiraju bezbednost Ukrajine nakon prekida vatre.

Nedostaju im trupe, tenkovi, artiljerija, logistika, nadzor i druga sredstva potrebna za čvrstu konvencionalnu odbranu. Umesto toga, moraće da se oslone na odvraćanje: vazdušne snage i vatre velikog dometa, uz podršku političkog jedinstva.

Pitanje na stolu svakog donosioca odluka trebalo bi da bude: „Koje će rizike i troškove moja zemlja snositi ako se Putin vrati po drugu pomoć?“

Bez kredibilnih odgovora na to, ponovni napad će osuditi ne samo Ukrajinu, već i one koji su se brzopleto obavezali da će je braniti.

To je samo početak. Evropske zemlje NATO-a i EU takođe će morati da preispitaju sopstvenu bezbednost odozdo prema gore.

Gde je vazdušna i protivraketna odbrana? Šta je sa regrutacijom? Kako da dobijemo kredibilan nuklearni kišobran? Koliko se još možemo osloniti na američko oružje?

Sva ova pitanja imaju odgovore; sve dolazi po velikoj ceni i sa opasnim kašnjenjima.

Vladimir Putin možda neće rizikovati direktan vojni napad na članicu NATO-a. Ali ispod praga otvorenog rata, bitke su već u toku: sabotaža infrastrukture, sajber-napadi, poplava prljavog novca i propagande i pokušaji da se povrate poluge ekonomskog uticaja.

Evropski lideri će takođe morati da pojačaju svoju otpornost i odbranu na svim ovim frontovima, od uvoza gasa do odbrane demokratskih institucija.

Ovo će koštati mnogo novca. Evropljani će morati da se naviknu na veće poreze, niži životni standard i manje izdašne javne usluge.

Politički lideri moraju da objasne zašto su žrtve potrebne i to čine verodostojno i sa integritetom. Kao što je pokojni Adlai Stivenson rekao, nije dovoljno boriti se za svoje vrednosti, morate živeti u skladu sa njima.

Napori administracije da „Učini Ameriku ponovo velikom“ mogu ozbiljno da naškode savezima koji su nekada podržavali moć SAD. Ako Evropljani odgovore na izazov, mogli bi se pokazati iznenađujućim pobednicima.