Više od 13.000 sati otkako je Tramp rekao da će ga okončati za dan: Kakvo je stanje na frontu u ratu u Ukrajini?

Kremlj nije ni približno ispunio ciljeve koje je zacrtao dok se ukrajinski narod na čelu sa Volodimirom Zelenskim pokazao kao, uslovno rečeno, i te kako tvrd orah – naposletku, u pitanju je odbrana njihove države. Shodno tome, Vladimir Trapara i Dragoslav Rašeta za portal N1 ocenjuju da okončanje rata nije na vidiku, barem ne do kraja 2026. godine.

Povratak Donalda Trampa na čelo Sjedinjenih Američkih Država, a samim tim i ekspanzija trgovinsko-carinskog rata sa dobrim delom zemaljske kugle, detonacija bureta baruta zvanog Bliski istok, kristalizacija globalnog poretka odnosno američko-kineskog rivalstva, veštačka inteligencija (AI) postaje mejnstrim, Argentina na čelu sa Lionelom Mesijem osvaja Svetsko prvenstvo u fudbalu, Brendan Frejzer uzima Oskara za najbolju mušku ulogu u filmu.

Sve navedeno su događaji koji su se odvili od 24. februara 2022. godine, odnosno početka rata u Ukrajini do danas. Uslovno rečeno, čitava večnost za rat za koji je, i u domaćim i u stranim medijima, najavljivan da će biti kratkog daha.

A kako za portal N1 napominje politikolog Vladimir Trapara, izbijanje drugih sukoba nakon 2022. nije baš sasvim nepovezano s Rusijom i Ukrajinom.

Uzimajući sve u obzir, oči javnosti su pomalo i odvučene sa dešavanja na frontu. Samim tim se postavlja pitanje kakva je trenutna situacija na terenu, koje su pozicije Kijeva i Moskve – ali i drugih velikih sila – zašto je toliko teško doći do primirja između dve zaraćene strane, naposletku i kada bi moglo doći do okončanja rata u Ukrajini?

Situacija na terenu

Kako objašnjava Trapara, trenutna situacija na terenu se može okarakterisati kao faza u kojoj Ukrajina pokazuje podizanje kapaciteta za napad po dubini ruske teritorije, ali bez promene u pogledu inicijative na bojnom polju za zadržavanje ili zauzimanje nove teritorije, koja je i dalje jasno na strani Rusije. Uz to, kako dodaje, Rusija takođe pokazuje jake kapacitete za retalijaciju po dubini ukrajinske teritorije.

„U političkom smislu i jedna i druga država deluju stabilno, i to jednako važi za autokratski režim u Moskvi i ratni demokratski režim u Kijevu. Ne primećuje se da nekakve unutrašnje turbulencije na bilo kojoj strani u skorije vreme mogu da razreše sukob“, ocenjuje sagovornik N1.

Sličnog viđenja je i istraživač Novog trećeg puta Dragoslav Rašeta, koji za N1 navodi da je 2026. donela neke promene, poput toga da je u periodu između marta i juna Ukrajina prvi put od 2023. počela da oslobađa više kvadratnih kilometara teritorija nego što ih Rusija okupira.

„Ali svakako su to promene na taktičkom planu. Strateški, front ostaje nepromenjen za oba strane koje vode rat iznurivanja usled nemogućnosti da ostvare odlučujući proboj. Ukrajina je ponovo stekla superiornost u sferi dronova i ona ih danas proizvodi više nego Rusija i njihovu efektivnost pokazuju uspesi kampanje dubokih udara po ruskoj naftnoj infrastrukturi. Sa druge strane, Rusija koristi prednost kada su u pitanju balistički projektili i nedostatak interceptora generalno na svetskom tržištu, da napada civilnu i industrijsku infrastrukturu Ukrajine“, kazao je Rašeta.

Pozicija velikih sila

Kada je 2022. godine počeo rat, zvanični Kijev imao je enormnu podršku – barem retoričku – od strane dva bitna saveznika – SAD i EU. S druge strane, Kina, iako stidljivo, pomaže Kremlju.

Međutim, 2024. godine administracija Džozefa Bajdena biva zamenjena onom Donalda Trampa, koja 2025. privremeno obustavlja vojnu pomoć i deljenja obaveštajnih podataka Ukrajini. Naposletku, sam Tramp je još u kampanji najavljivao da će okončati rat u Ukrajini za 24 sata od trenutka njegove inauguracije. Od tada je prošlo oko 13.000 časova.

Evropa, s druge strane, od početka stoji čvrsto uz Ukrajinu, a iako je prvobitno unutar Unije postojala kočnica oko pomoći Kijevu – čitaj: Viktor Orban. Ona je sada otklonjena.

Samim tim, tek što je EU isplatila prvu tranšu paketa od 90 milijardi evra pomoći Ukrajini, koja je trebalo da potraje dve godine, na nedavno održanom NATO samitu u Ankari obećano je još 70 milijardi evra vojne pomoći Kijevu tokom 2026. godine, ali i još toliko za 2027. godinu.

Trapara u tom pogledu navodi da su Trampove SAD pokušale da posreduju u rešavanju sukoba formulom za mir koja bi zahtevala od obeju strana da se odreknu nečeg.

„Kako to nije uspelo, one po inerciji pomažu napore da se Ukrajina održi i postigne povoljno rešenje u nekom budućem trenutku. Evropske zemlje su standardno spremnije da podržavaju taj napor na neodređeno u nadi da će se Rusija još više iscrpeti, ali to ne garantuje da Moskva dugoročno neće ostvariti teritorijalne i druge ciljeve. Kina kao neformalni lider autokratske koalicije podržava Rusiju jer bi njen potencijalni slom u ovom ratu mogao da ugrozi i pozicije nje kao sile i njenog režima“, kazao je Trapara.

Rašeta ocenjuje da je došlo do manje-više stabilnog transfera odgovornosti sa SAD na Evropu ove godine, kao i da je samit u Ankari pokazao da je Tramp ponovo voljan da kormilo okrene blago ka strani Ukrajine.

„Proces evrointegracija je otpočeo, i podjednako bitan proces integracija Ukrajine u zapadnu namensku industriju. Slično je i u Kremlju, gde iako su ekonomski indikatori dosta pesimistični i ekonomija u stagnaciji, donosioci odluka i dalje ne odustaju od maksimalističkih ciljeva. Do promena može doći ove jeseni ukoliko se Moskva odluči za drugi talas mobilizacije“, rekao je Rašeta.

A šta su bili ciljevi?

Predsednik Rusije Vladimir Putin racionalizovao je rat u Ukrajini kao „specijalnu vojnu operaciju“ sa ciljem „demilitarizacije“ i „denacifikacije“ zvaničnog Kijeva, kao i zaštite Donbasa koji je od istorijske važnosti za Kremlj.

U prevodu – Moskva je želela da postavi svog čoveka na čelu Ukrajine, ali i da zauzme određene delove teritorije Ukrajine – one koje je Vladimir Lenjin, prema Putinu, poklonio – kao što su aneksirali Krim 2014. godine, kada su i počeli oružani sukobi između dve zemlje.

Na konto toga, Trapara smatra da je vrlo jasno šta koči primirje između Ukrajine i Rusije.

„Putin nije zadovoljan teritorijom koju je zauzeo jer još uvek ne može da zaokruži kontrolu ni nad celim Donbasom, radi koga je ušao u rat, a kamoli da realizuje kompletno oduzimanje Ukrajini teritorija koje joj je navodno poklonio Lenjin. Takođe, on bi hteo i garancije da će Ukrajina biti trajno nefunkcionalna država kojom će moći da manipuliše, što mu primirje u ovom trenutku ne bi garantovalo. Sa svoje strane, Ukrajina se pokazala spremnijom na ustupke, ali ih ne bi načinila bez borbe ukoliko ne bi dobila zapadne bezbednosne garancije, za šta još nema jasnu ponudu Zapada, a Rusija svakako ne bi to prihvatila kao deo rešenja“, rekao je sagovornik N1.

Rašeta u sličnom tonu naglašava da rusko insistiranje da Ukrajina prepusti Donbas bez dalje borbe, kada Rusija još nije ni blizu njene dve najveće tvrđave Slavjanska i Kramatorska, nešto je što niti Zelenski, niti bilo koji drugi lider mogu da prihvate.

Shodno tome, upitani kada bi se mogao očekivati kraj rata – ni Trapara ni Rašeta ne vide da će do toga doći do kraja 2026. godine.

„Posledice odugovlačenja ovog rata su loše za ceo svet, što smo videli pre svega ekonomski, ali i bezbednosno. Ali, okončanje rata do kraja 2026. trenutno deluje malo verovatno. Ipak, neće ovo biti večan rat, nekad se mora završiti, i nikad ne znamo u kom trenutku bi mogla da nastupi neka ozbiljnija promena na terenu koja bi ubrzala primirje“, zaključuje Trapara.

Rašeta takođe ne veruje da će do okončanja rata doći ove, ali verovatno ni sledeće godine – jer je jaz između pozicija obe strane ogroman.

„Za Ukrajinu je rat egzistencijalne prirode, čitavo društvo je voljno da istraje u odbrani države, naročito ako postoji pomoć saveznika. Sa druge strane, Rusija nema izlaznu rampu, žrtve su ogromne, veze sa Evropom trajno pokidane, čak i u modusu ratne ekonomije, njen BDP beleži rast manji od 0.5 odsto. A bez pobede u Ukrajini ili dalje eskalacije sukoba, Putin ne može opstati na vlasti“, zaključuje Rašeta.

Izgubljeni ljudski životi

Kada se pogleda bilans poginulih u ovom ratu, američki Centar za strateške i međunarodne studije (CSIS) je nedavno izašao s podatkom da se ruski gubici – poginuli, povređeni i nestali – procenjuju na oko 1,4 miliona žrtava. Kada je reč samo o poginulima, ta brojka iznosi oko 450.000 ljudi. S druge strane, britanska obaveštajna i bezbednosna agencija GCHQ je iznela broj od skoro 500.000 umrlih.

Treba napomenuti da je Kremlj u ovom ratu regrutovao mnoštvo stranih vojnika i plaćenike za potrebe ratovanja, uglavnom severnokorejskih državljana.

S druge strane, CSIS navodi da se gubici ukrajinske strane kotiraju između 125.000 i 150.000 ljudskih života, dok BBC prenosi brojku od oko 200.000 ubijenih. Rusko Ministarstvo odbrane, pak, tvrdi da je Ukrajina izgubila mnogo više ljudi – milion i po. To je podatak koji su izneli na obeležavanju četvrte godišnjice rata.

Ali, treba napomenuti i da je, prema pojedinim informacijama, u Ukrajini ubijeno skoro 20.000 civila. Kako su nedavno saopštile Ujedinjene nacije, tokom juna ove godine ubijeno je najviše ukrajinskih civila još od aprila 2022. godine – posledica pojačanih ruskih napada na gradove koji se nalaze daleko od linije fronta.

Uzimajući sve u obzir, realna procena premašuje dva miliona izgubljenih ljudskih života – s obe strane.