„Tramp želi mogućnost da bilo gde u svetu počini ratne zločine bez posledica“: Profesor sa Prinstona za Gardijan o „objavi rata“ Međunarodnom krivičnom sudu

Njegovo obrazloženje obiluje prividno logičnim, a zapravo obmanjujućim argumentima. Pravi cilj administracije jeste da obezbedi nekažnjivost za ratne zločine, uključujući i one počinjene na teritoriji država članica MKS-a, piše kolumnista Gardijana Kenet Rot, gostujući profesor na Školi za javne i međunarodne odnose Univerziteta Prinston i bivši izvršni direktor organizacije Hjuman rajts voč.

U autorskom tekstu za Volstrit žurnal i video-snimku objavljenom na mreži X Rubio prikazuje distopijsku sliku u kojoj bi lokalni američki zvaničnici, poput policajaca ili pripadnika granične policije, mogli da „budu izvedeni pred međunarodni sud, kojima bi sudile sudije iz nasumično izabranih zemalja širom sveta, bili proglašeni krivima prema međunarodnim zakonima na koje nismo pristali i koje ne kontrolišemo, a zatim zatvoreni hiljadama kilometara daleko od Amerike“.

To je potpuna izmišljotina. MKS nema nadležnost za zločine počinjene na teritoriji Sjedinjenih Američkih Država. Osim ako Donald Tramp ne bi počeo da šalje policajce ili pripadnike granične policije u inostranstvo, MKS ne bi imao mogućnost da ih optuži ili krivično goni.

Takođe, američka vlada ne može da tvrdi da nije pristala na zakone koje taj sud primenjuje. Ti zakoni proizilaze iz međunarodnih ugovora, poput Konvencije o genocidu i Ženevskih konvencija i njihovih protokola, koje je američka vlada ili ratifikovala, ili ugradila u svoje vojne priručnike. Da li je zaista neamerički stav zabraniti genocid?

Dok Rubio negoduje zbog toga što američka vlada ne može da „kontroliše“ međunarodno pravo, niko ne bi trebalo da ima takvu mogućnost. Pravo treba da obavezuje ljude, a ne da bude pod njihovom kontrolom. Iako je Tramp izjavio: „Ne treba mi međunarodno pravo“, to je stav koji nijedan odgovoran lider ne bi trebalo da prihvati.

Ironično je to što je Rubio napao međunarodno pravo upravo dok se na njega pozivao. Rekao je da bi bilo nezakonito da Iran naplaćuje naknade za brodove koji prolaze kroz Ormuski moreuz (što je upravo ono što je Tramp nakratko pretio da će učiniti).

To u potpunosti oslikava stav Trampove administracije prema međunarodnom pravu – koristiti ga kao oružje kada joj odgovara, a ignorisati ga kada se primenjuje na njeno sopstveno ponašanje.

Rubio opisuje Sud kao instituciju kojom „upravljaju“ „neprijateljske vlade Trećeg sveta ujedinjene mržnjom prema SAD“. To bi, recimo, iznenadilo vlade evropskih država, od kojih su gotovo sve među 125 članica Međunarodnog krivičnog suda.

Najrepresivnije vlade uglavnom izbegavaju da mu pristupe jer bi njihovi zvaničnici time postali podložni krivičnom gonjenju. Njihovi unutrašnji zločini mogu biti predmet postupka samo na osnovu odluke Saveta bezbednosti UN, gde američka vlada ima pravo veta.

Iza preterane retorike, pravi prigovor Trampove administracije odnosi se na ovlašćenje Suda da procesuira ratne zločine i druge masovne zločine počinjene na teritoriji njegovih država članica kada je počinilac državljanin države koja nije članica suda.

Tramp želi mogućnost da bilo gde u svetu počini ratne zločine bez posledica.

Rubio je dramatično govorio o tome da MKS ugrožava američki suverenitet, kao da Trampova administracija ima suvereno pravo da čini ratne zločine.

Ali šta je sa suverenitetom drugih država koje traže zaštitu od zločina počinjenih na njihovoj teritoriji tako što pristupaju MKS-u? Priznati njihovo suvereno pravo očigledno se ne uklapa u Trampov pogled na svet prema kojem sila određuje pravo.

Tramp nije jedini koji ima ovakav selektivan pogled na suverenitet. Kada je MKS osnovan 1998. godine, administracija Bila Klintona glasala je protiv teritorijalne nadležnosti suda – i izgubila ubedljivo rezultatom 120 glasova prema sedam. Međutim, kada je teritorijalna nadležnost iskorišćena u martu 2023. godine da se ruski predsednik Vladimir Putin optuži za otmicu ukrajinske dece, američka vlada je promenila stav.

Rusija nikada nije pristupila sudu, ali Ukrajina jeste, pa je MKS imao nadležnost jer su deca oteta sa ukrajinske teritorije. Odjednom je američka vlada podržavala teritorijalnu nadležnost MKS-a.

Džo Bajden je te optužbe nazvao „opravdanim“. Čak je i senator Lindzi Grejem, uticajan glas u oblasti spoljne politike, izrazio podršku. Republikanac iz Južne Karoline, koji je preminuo prošlog vikenda, bio je jedan od tvoraca jednoglasne rezolucije Senata kojom se podržava Međunarodni krivični sud.

Ta naklonost nije dugo trajala. Kada je u novembru 2024. godine MKS optužio izraelskog premijera Benjamina Netanjahua i bivšeg ministra odbrane Joava Galanta, izuzetak koji se često pravi za Izrael kada je reč o međunarodnom pravu ponovo je stupio na snagu, a Bajdenova administracija je reagovala ogorčeno.

Međutim, Sud je primenio istu teritorijalnu nadležnost kao i u slučaju Vladimira Putina – Izrael nije bio član suda, ali Palestina, odnosno teritorija na kojoj su se navodni izraelski zločini dogodili (u Gazi) jeste bila pod njegovom nadležnošću.

Kada je Tramp dva meseca kasnije stupio na dužnost, uveo je sankcije određenim sudijama i tužiocima MKS-a.

Teritorijalna nadležnost sama po sebi nije ništa neobično, osim u očima američkih zvaničnika koji žele da deluju iznad zakona. Kada bih, na primer, ubio nekoga na ulicama Pariza, Tokija ili Sao Paula, američka vlada teško da bi mogla da prigovori ako bi me francuske, japanske ili brazilske vlasti krivično gonile.

Zašto bi onda bilo sporno ako bih na njihovoj teritoriji počinio ratne zločine, a oni umesto da mi sami sude prepustili slučaj Međunarodnom krivičnom sudu?

Pored slučajeva Putina i Netanjahua, teritorijalna nadležnost predstavlja ključni mehanizam za ostvarivanje pravde za neke od najtežih zločina današnjice. Ona je potrebna kako bi se procesuirali zvaničnici Ruande, koja nije članica MKS-a, zbog masovnih zločina koje je počinila njena milicija M23 u susednoj Demokratskoj Republici Kongo, koja jeste pristupila Sudu.

Takođe je od presudnog značaja za procesuiranje zvaničnika Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji takođe nisu član MKS-a, zbog slanja oružja i plaćenika genocidnim Snagama za brzu podršku (Rapid Support Forces) u Sudanu, gde MKS ima nadležnost zahvaljujući rezoluciji Saveta bezbednosti UN.

Međutim, ono što najviše zabrinjava Trampove zvaničnike jeste mogućnost da bi teritorijalna nadležnost mogla biti iskorišćena za njihovo sopstveno procesuiranje. Na primer, Sud bi mogao da se bavi slučajevima egzekucija bez suđenja ljudi na brodovima za koje se sumnja da su povezani sa trgovinom drogom ukoliko bi se neki od tih mogućih zločina protiv čovečnosti dogodili u teritorijalnim vodama Venecuele ili Kolumbije, koje su obe članice MKS-a.

Zvaničnici Trampove administracije (kao i Bajdenove) mogli bi biti procesuirani zbog pomaganja i podržavanja genocida nad Palestincima u Gazi ukoliko bi nastavili da pružaju oružje i vojnu pomoć Izraelu dok se takvi zločini odvijaju.

Takođe, Tramp bi mogao biti optužen za ometanje pravde (prema Članu 70 Rimskog statuta, osnivačkog dokumenta MKS-a) zbog uvođenja sankcija protiv zvaničnika MKS-a zato što su pokrenuli postupak protiv izraelskih zvaničnika u vezi sa Gazom. U svom tekstu za Volstrit žurnal Rubio je pomenuo moju raniju kolumnu u Gardijanu u kojoj sam izneo upravo tu mogućnost.

Rubio je obećao direktan napad na MKS, uključujući nove sankcije protiv osoblja Suda i pritisak na vlade koje sarađuju sa njim. Planira da istakne „rizike kojima su Amerikanci izloženi“.

Malo je verovatno da će to nekoga ubediti. Ono što on zapravo misli jeste rizik da bi zvaničnici Trampove administracije mogli biti izvedeni pred lice pravde zbog ratnih zločina počinjenih u državama članicama MKS-a. Nedopustivo, zar ne?