„Neprijatelji Evrope rade po jasnom ritmu“: Stručnjak za špijunažu analizira geopolitičke potrese

Jedina mana bila je verovatnoća scenarija. Sigurno Kremlj ne bi smeo da okupira zemlju članicu NATO-a? Sigurno bi evropski saveznici pokazali solidarnost? A Sjedinjene Američke Države sigurno ne bi mirno stajale po strani dok Kremlj ulazi u severnu Evropu, piše u analizi za CEPA.org Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije.

Danas radnja više ne deluje toliko fantastično. Zemlje koje su nekada SAD videle kao svetionik i ključnu tačku svoje bezbednosti, sada ponovo preispituju svoje stavove.

Donosioci odluka u Kopenhagenu su šokirani nakon nedavnog žestokog telefonskog poziva njihovoj premijerki sa predsednikom Donaldom Trampom u vezi sa budućnošću Grenlanda, autonomne teritorije Kraljevine Danske.

Ovde u Oslu, gde pišem ovu kolumnu, pitanje Grenlanda takođe izaziva nesuglasice.

Ako SAD preuzmu Grenland pod obrazloženjem gole strateške nužnosti, šta to znači za Svalbard, ledeni arhipelag od ogromnog interesa za Rusiju?

Druge bliske saveznice, poput Tajvana i Kanade, šokirane su oštrim pristupom administracije Trampa prema tarifama. I sve to za manje od mesec dana.

Američka nepostojanost je samo jedan problem. Tu je i evropska pohlepa. Neke evropske zemlje (ili barem neki nemački i mađarski zvaničnici) već se nadaju da bi dogovor o primirju u Ukrajini, ma koliko bio neuredan, mogao omogućiti ponovni uvoz ruske nafte i gasa iz gasovoda.

To nije daleko od osnovne premise serije Okkupert, u kojoj zemlje EU odlučuju da žrtvuju suverenitet Norveške kako bi sačuvale dotok nafte i gasa.

Ali barem fiktivna EU pokazuje odlučnost. Prava stvar je u još većem haosu, sa Francuskom i Nemačkom koje su u političkoj paralizi. Ako budemo imali sreće, Berlin bi mogao ponovo da ima funkcionalnu vladu do maja.

Neprijatelji Evrope rade po jasnijem ritmu. Dok se predsednički izbori približavaju u Poljskoj, vlada u Varšavi nije u stanju ili nije voljna da preuzme čak ni najmanje političke rizike. Rumunija i Češka se čine kao da idu ka litici (uz malu pomoć Moskve). Slovačka, Mađarska i Austrija su već pale.

Zadnji element u fikcionalnoj drami je nesposobnost same Norveške da se brani. Ruska okupacija ne počinje invazijom punih razmera, već nekonvencionalnim ratovanjem: ekonomskom prisilom i kratkotrajnim otmicama premijera, što izaziva fatalne političke prevare i tajne ustupke.

I to zvuči verovatno. Dok zapadne zemlje i dalje pretpostavljaju da je miran život moguć, iz ugla Rusije, rat je već počeo. Ukrajina možda nije formalno članica NATO-a, ali je proksi NATO-a, a poraz tamo bi označio kraj kredibiliteta saveza. Možda to nije tačno. Ali Rusija veruje u to, a to je ono što je važno.

Svi ovi zabrinjavajući signali samo su podrhtavanja pre zemljotresa. Previše je lako zamisliti da predsednik Tramp naredi potpuni ili delimični povlačenje snaga iz Poljske (koje takođe brane baltičke države).

U svetlu daljih vojnih neuspeha u Ukrajini, mogao bi započeti „mirovne“ pregovore koji bi se vodili direktno između Vašingtona i Moskve, bez bilo kakvog učešća Evrope: ponižavajuće i podeljujuće.

Lako je zamisliti kako bi Kremlj mogao iskoristiti tu situaciju za brzu otimačinu teritorije ili neku drugu provokaciju negde u baltičkom regionu.

Tačno je da bi neke od tih zemalja bile spremne da se bore. Ali da li bi njihovo najvažnije američko visoko-tehnološko oružje za odvraćanje, poput finskih raketa dugog dometa JASSM, ispravno funkcionisalo u ratu koji bi Sjedinjene Države odbacile?

Fantazija? To su govorili i za Okkupert.