Proslava 80. godišnjice Dana pobede biće razočaravajuća za Rusiju, stručnjak za špijunažu objašnjava i zašto

Dok marš Preobraženskog puka eksplodira iznad Crvenog trga, hoće li se sirene za vazdušni napad čuti?

Pretnja udarima ukrajinskih bespilotnih letelica i raketa samo je jedno od pitanja koja se nadvijaju nad ruskom proslavom pobede 9. maja.

Drugo se vrti oko liste gostiju: koji strani dostojanstvenici će doći i kakvo će vojno prisustvo obezbediti zemlje poput Severne Koreje?, piše u analizi za CEPA Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije.

Čak i bez ovih neizvesnosti, vojni vrhunac ruskog zvaničnog kalendara je lažan. Među temama koje će Vladimir Putin morati da izostavi iz svog govora su sledeće.

Sovjetski Savez je pre rata bio zaverenik sa Hitlerom. Staljin je sabotirao sopstvene oružane snage mahnitim predratnim čistkama, što je uveliko pogoršalo uspeh nacističke invazije.

Zapadna pomoć je bila ključna za opstanak Sovjetskog Saveza. Najveći deo borbi vodio se izvan današnje teritorije Rusije. „Oslobođenje“ istočne Evrope se brzo pretvorilo u okupaciju.

Uz svu bombastičnu priču o „večnoj slavi“, kult „Velikog otadžbinskog rata“ nije duboko uvažavan vremenom. Rat je bio traumatizirajuća tema u Sovjetskom Savezu sve do Brežnjevljevih godina. Tek što stvarna sećanja blede, čežnja za pozajmljenom hrabrošću raste.

I ne samo u Rusiji. Druge zemlje se takođe prepuštaju sebičnom i selektivnom pristupu istoriji. Sasvim je ispravno slaviti Dan Pobede (8. maj za zapadne saveznike, 9. maj za one koji obeležavaju kapitulaciju nacističke Nemačke, dan kasnije, pred sovjetskom stranom).

Ali najbolji način da se oda počast žrtvi palih je razmišljanje o greškama koje su dovele do rata.

Glavna među njima jeste samozadovoljstvo. Nijedna od zemalja koje su trebale da se bore za život nije uložila u stratešku diplomatiju koja je mogla da izbegne rat.

Velike zemlje su posle 1918. nametnule besmislene kaznene uslove Nemačkoj i Austrougarskoj i otuđile Japan.

Svi oni nisu uspeli da se izbore sa neizbežnim rezultatima. Iznova i iznova su pokazivali režimima u Berlinu, Rimu i Tokiju da je agresija prošla nekažnjeno.

Odugovlačili su i odugovlačili i što je još gore sklapali sopstvene dogovore. Pakt Molotov-Ribentrop između nacističkog i sovjetskog režima je nesumnjivo bio vrhunac cinizma, ali su mu prethodile godine u kojima su druge zemlje pokušavale da kupe vreme – a zatim ga gubile.

Ovde posebno treba pomenuti anglo-nemački pomorski sporazum iz 1935. godine, kojim je Baltičko more predato Hitleru.

Na ivici rata, donošenje odluka je bilo šokantno kratkovido. Tek u proleće 1938. Poljska i Litvanija su normalizovali odnose.

Ni Poljska ni Mađarska nisu pomogle Čehoslovačkoj da se odupre nacističkoj agresiji. Umesto toga, oni su to videli kao šansu da zauzmu teritoriju. Švedska je ostala neutralna kada je Sovjetski Savez napao Finsku. Od Baltičkog do Crnog mora niko nije video širu sliku.

Što je najvažnije, niko nije trošio dovoljno na odbranu. Španski građanski rat dao je predosećaj novog tipa ratovanja, sa nemačkim „štukama“ koje su u obrušavajućim napadima bombardovale nenaoružane gradove.

Ipak, Hitlerov „blickrig“ (ofanziva kombinovanih snaga) i dalje je iznenadio svoje žrtve. Novoizliveni beton na poljskim utvrđenjima još je stvrdnjavao kada su Nemci napali.

Sve to sada izgleda užasno poznato. Daleko od kažnjavanja agresije, pokazali smo Putinu da nuklearna ucena funkcioniše.

Videli smo kako se nova vrsta ratovanja odvija u Ukrajini, ali većina zemalja jedva da je počela da posvećuje vreme i novac koji su potrebni da bi se pripremili za borbu na novi način.

Naše donošenje odluka je sporo, opterećeno birokratijom i dupliranjem, i opterećeno drevnim pritužbama (može li neko objasniti zašto Irska nije u NATO-u?). Radimo ono što osećamo da možemo, a ne ono što znamo da moramo.