U prvi plan polako izbila nova pitanja: Šta se dešava ako Rusija izgubi u Ukrajini?

Kada se lideri G7 okupe u Evijanu 17. juna, gde će im se pridružiti predsednik Volodimir Zelenski, suočiće se sa strateškim okruženjem koje je znatno drugačije nego pre godinu dana.

Sredinom 2025. transatlantski konsenzus bio je obuzet mračnom, determinističkom idejom: da je Rusija zaključana u održivom ratu iscrpljivanja u kojem vreme i brojnost prirodno idu u korist Kremlja.

Danas se ta pretpostavka ruši, pišu u analizi za CEPA.org Maksim Beznosiuk, analitičar strategije i bezbednosti i autor čiji se rad fokusira na Rusiju, Ukrajinu i međunarodnu bezbednost i Vilijam Dikson, saradnik Kraljevskog instituta združenih snaga, inače specijalista za sajber i međunarodnu bezbednost.

Generalni sekretar NATO-a Mark Rute nedavno je potvrdio da Kijev potiskuje liniju fronta, što odražava širu realnost: vojna mašinerija Vladimira Putina suočava se sa ozbiljnim strukturnim ograničenjima.

Kako pokazuje nedavna procena Instituta za proučavanje rata, čini se da se tok sukoba možda okreće protiv Kremlja na bojnom polju. Jedna inače pouzdana grupa koja koristi otvorene izvore navela je da je tokom maja Ukrajina zauzela više teritorije nego što je izgubila, prvi put od 2023. godine.

Iako su stubovi dima iz zapaljenih rafinerija u Sankt Peterburgu 3. i 5. juna, koji su zasenili Putinovu glavnu ekonomsku konferenciju, delovali pretežno simbolično, poruka je dosledna – Rusija ne pobeđuje i trenutno je teško videti kako bi mogla da pobedi.

Kremlj troši ljudstvo brže nego što njegov sistem regrutacije može da ga nadoknadi, izgubio je kontrolu nad Crnim morem i nije mogao da garantuje bezbednost sopstvene parade Dana pobede u maju.

Kijev sada pogađa ciljeve duboko na teritoriji Rusije, ometa naftne rafinerije, onesposobljava vojnu infrastrukturu, uključujući aerodrome i skladišta municije, i pogađa predgrađa Moskve i Sankt Peterburga.

U zapadnim političkim krugovima osnovni narativ se tiho menja: pomera se sa pitanja kako Ukrajina preživljava ka pitanju kako Kijev i njegovi saveznici možda počinju da pobeđuju.

Tokom četiri godine, centralno pitanje u svakoj evropskoj prestonici bilo je isto: da li Ukrajina može da preživi?

Polako, u prvi plan dolaze nova pitanja, još teža za odgovor: šta se dešava ako Rusija izgubi? Može li Evropa da se usaglasi oko jedinstvene politike o tome šta bi uopšte želela od takvog trenutka.

Niko zapravo ne zna kako i kada će se rat završiti. Putin može da eskalira, kao što je to činio i ranije.

Može da pregovara iz pozicije slabosti, ali da politički opstane. Može biti uklonjen. Svaki od tih scenarija stvara drugačije pritiske, različite sagovornike i različite vremenske okvire.

Ali okvir dogovoren unapred ima veću vrednost upravo zato što je ishod neizvestan. Samit G7 zato ne bi trebalo da bude još jedan sastanak o održavanju rata; to je trenutak kada Zapad treba da počne da se pita šta bi trebalo da se dogodi posle njega.

Koalicija koja je održala Ukrajinu tokom godina rata bila je ujedinjena jednim ciljem: da se obezbedi da Rusija ne pobedi.

Ono što bi trebalo da usledi nikada nije bilo dogovoreno, jer bi takav dogovor odmah razotkrio pukotine koje su evropski lideri do sada uspevali da prikriju.

Za zemlje na prvoj liniji u Centralnoj Evropi, Baltiku i nordijskim državama odgovor je instinktivan i nepromenljiv: obuzdavanje.

U zapadnoj Evropi, Pariz i Berlin imaju legitimnu stratešku zabrinutost da bi trajno izolovana i neprijateljska Moskva, bez puta povratka, sama po sebi predstavljala dugoročnu opasnost, posebno imajući u vidu njenu sve veću zavisnost (i moguće potčinjenost) Kini.

Te razlike su u samoj srži pitanja da li Evropa konačno može da postane koherentna, suverena strateška celina sposobna da definiše sopstvenu bezbednost. One moraju biti rešene pre kraja rata, a ne posle njega.

Za zemlje na prvoj liniji, poput Poljske, baltičkih država i Finske, postoji jedan jasan prioritet – obuzdavanje. Ta politika bi podrazumevala trajno jačanje istočnog krila NATO-a, aktivnu odbranu od bilo kakvog ruskog „sivog rata“, nastavak vojne podrške Ukrajini bez obzira na status primirja, kao i nepriznavanje okupiranih teritorija pod bilo kakvim okolnostima.

Ekonomski izraz politike obuzdavanja je jasan: postoji širok konsenzus da Rusija mora odgovarati za ono što je učinila Ukrajini. Razmere razaranja su ogromne: stanovanje, energetska infrastruktura, industrija, transportne mreže i gradovi pretvoreni u ruševine. Potrebe Ukrajine za obnovom već su premašile 588 milijardi dolara.

Registar štete Saveta Evrope primio je skoro 150.000 zahteva i taj broj i dalje raste.

Prvi element svakog posleratnog poretka mora stoga biti potpuna obnova Ukrajine, finansirana zamrznutom ruskom imovinom gde je to pravno moguće, uz dopunu velikim koordinisanim evropskim i G7 angažmanom.

Ipak, maksimalistički pristup zemalja na prvoj liniji nosi i sopstveni strateški rizik. Evropa koja ne može da nametne promenu pravca Rusiji može se fragmentisati. Evropa mora postati aktivni arhitekta svakog posleratnog poretka, a ne pasivni posmatrač koji čeka da se Moskva promeni.

Ona bi trebalo aktivno da dogovori putanju kojom bi svaka nova vlada u Kremlju mogla da ide i da jasno definiše podsticaje, ukazuju autori.

Zatim mora postojati druga faza napora obnove koja bi uključivala uslovnu putanju za Rusiju. To bi obuhvatalo postepeno ukidanje sankcija, obnavljanje trgovine i investicija, kao i dublju ekonomsku integraciju povezanu sa političkim reformama. Na kraju, odnos bi trebalo da teži tome da Rusija nema podsticaj za dalje imperijalne avanture.

Prag za to mora biti visok, transparentno kontrolisan i strogo uslovljen institucionalnim reformama. Moraju postojati stvarni podsticaji koji bi učinili transformaciju racionalnijom za bilo koje buduće rusko rukovodstvo nego trajnu konfrontaciju sa demokratskim državama Evrope ili potčinjenost Pekingu.

Ova ideja će, razumljivo, mnogima biti neprihvatljiva, a neki će je odbaciti kao naivnu. Ali ona je ipak bolja od alternative trajne konfrontacije (iako treba priznati da bi to na kraju mogla biti i konačna posledica, ukoliko se ruski iredentizam ne suzbije).

Donald Tramp mogao bi biti najvažniji evropski saveznik za pokretanje ovog procesa. Administracija bi trebalo da razume da svaki mesec koji Rusija provodi u zagrljaju Pekinga jača glavnog protivnika Sjedinjenih Država; da razdvajanje te dve autoritarne države služi američkoj velikoj strategiji; i da obnova Ukrajine predstavlja ogromnu ekonomsku priliku, pri čemu će američki kapital želeti pristup.

Evropa ne sme da ponovi greške iz Versaja 1919–1920, niti iz posthladnoratovskog perioda. Zapad je proslavio poraz SSSR-a, a zatim nije imao koherentnu politiku o tome šta Rusija treba da postane.

Ta greška sada ima ime. Zove se Vladimir Putin. Ta greška se veoma lako može ponoviti. Umesto toga, Evropa mora da pomogne Ukrajini da se obnovi i istovremeno je uvede u neki oblik vojnog i ekonomskog saveza. Takođe mora da obezbedi da Rusija na kraju, uslovno i verifikovano, bude podstaknuta da izabere drugačiji i miran put.

Ovo su ogromni zadaci, ali postoji i ogromna nagrada: kontinent koji je transformisan, zaključuju Beznosiuk i Dikson.