Zašto Ruska pravoslavna crkva ohrabruje ljude da volontiraju u okupiranim delovima Ukrajine?

Nazvana „Patrijaršijska humanitarna misija: Zajedno pomažemo ljudima u Donbasu“, ono što na prvi pogled izgleda kao program za podsticanje pobožnih Rusa da pomažu ljudima koji žive na okupiranim područjima trebalo bi posmatrati sa sumnjom, s obzirom na sve izraženije probleme zemlje sa ljudskim resursima, piše list.

Saučesništvo crkve u ratu u Ukrajini, koji patrijarh Kiril naziva „svetim ratom“, dobro je poznato, navodi se. Ali ovog puta je odlučila da ide korak dalje u svojoj službi otadžbini. Ili možda uopšte nije odlučila sama: Partija je jednostavno naložila da se nešto uradi, a drugar Kiril je odgovorio: „Da, druže!“, ukazuje The Moscow Times.

Eparhije su počele da šire oglase za regrutovanje volontera, navodno za pomoć u obnovi života na ukrajinskim teritorijama koje je okupirala Moskva. Ne da nije ništa ostalo da se obnavlja nakon prolaska ruske vojske osim spaljene zemlje i zgrada uništenih do temelja. Ali ostaje pitanje šta će ti volonteri zapravo raditi kada stignu u Donbas.

Opisane uloge veoma liče na oglase za posao istaknute na Avitu koji se ispostave kao ugovori sa Ministarstvom odbrane. Od volontera se ne traže posebne veštine ili iskustvo. Potrebno je samo da imaju 18 ili više godina i da su spremni da učestvuju u pružanju socijalne pomoći ljudima koji žive sami, u obnovi oštećenih privatnih kuća i pomoći u bolnicama – uključujući i vojne.

Ako pomoć osobama sa invaliditetom i starijim licima takođe ne zahteva iskustvo, zašto onda na univerzitetima i fakultetima postoje čitavi departmani koji obučavaju stručnjake upravo za taj posao?

Detalji iz oglasa su takođe zanimljivi. Kaže se da će rotacije trajati oko 7–24 dana, uz mogućnost dužeg angažmana ako koordinator to odobri. Ali to volontera čini zavisnim od raspoloženja koordinatora. I ko zna da li će uopšte biti moguće odbiti da ostane na drugoj rotaciji ili duže?

Takvi koordinatori se oglašavaju kao „iskusni“. Da jesu, u to nema sumnje. Pitanje je da li su oni zapravo komandanti koji regrutuju pojačanja za svoje jedinice koje se ubrzano smanjuju i da li će tim volonterima ponuditi ponudu koja se ne može odbiti, pod izgovorom „volontiranja i socijalnog rada“.

Ili možda uopšte neće ni praviti nikakvu ponudu. Izbor je iluzija kada je front toliko blizu, a odbijanje tako opasno.

Pozicije se uglavnom oglašavaju u „pozadini“, iza linija fronta: Mariupolj, Sjeverodonjeck, Donjeck, Volnovaha, Tokmak, Skadovsk itd. Ali u ratu koji karakterišu dronovi i rakete, ti gradovi su u dometu napada. Čak ni Jekaterinburg, dugo smatran bezbednim u dalekim delovima Urala, više nije imun na ukrajinske dronove. Da i ne pominjemo da će ovi volonteri biti mete ukrajinskih vojnika koji su više nego motivisani da oslobode svoju okupiranu domovinu.

Da li volonteri znaju da putuju u drugu zemlju, kršeći njene zakone i granice? Verovatno o tome ni ne razmišljaju. Moskva nije uradila ništa osim što krši te granice od 2014. godine i prestala je da se krije iza takozvanih lokalnih milicija od 2022.

Naravno, Moskovska patrijaršija ne žuri da obavesti volontere da ni ona ni Putinova vojska ne mogu da im obezbede nikakve garancije bezbednosti.

Mnogo volontera je doživelo užasan kraj u Donbasu. U maju 2014. dva kamiona ruskih dobrovoljaca bila su izrešetana tokom prve bitke za aerodrom u Donjecku. Ali barem su ti ljudi znali da idu da ubijaju, za razliku od nekih volontera koje crkva regrutuje. Nesreća je bila što su ih ubili upravo oni kojima su išli da pomognu – militanti proruske jedinice „Vostok“, grupe koja je kasnije integrisana u ruske oružane snage.

I ko uopšte može da garantuje da sledeći talas mobilizacije, otvorene ili prikrivene, ne počinje upravo sada kroz ovakve apele? Očigledno, ova taktika neće regrutovati veliki broj ljudi. Ali Putin nije u poziciji da bira, a lokalne vlasti su više nego spremne da pošalju svakoga ko može da hoda u klanicu – naročito dobrovoljno i uz himnu.

Ispravno bi bilo reći da je ovo samo spekulacija dok se ne pojave dokazi da su ti volonteri zaista poslati u borbu. Ali ono što sa sigurnošću znamo jeste da je lojalnost patrijarha Kirila Kremlju patološka. Postoji svaki razlog da se veruje da više nema dubine u koju se crkveni zvaničnici ne mogu spustiti.

Glavno je da se uradi ono što partija kaže, zaključuje The Moscow Times.