„Crkva, država i špijunaža“: Ruski istraživački novinari o igri uticaja Kremlja

Kremlj je ranije objavio da će Forum, koji je održan krajem maja, biti alternativa Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, koja je u proteklih 63 godine bila ključno mesto za bezbednosne i vojne zvaničnike da razgovaraju o pretnjama Zapadu i razviju koordinisan odgovor.

Putin je u Minhenu 2007. godine napravio senzaciju govorom od skoro 9.000 reči u kojem je osudio „unipolarni“ svet i širenje NATO-a.

Isključen sa takvih okupljanja moćnih najmanje poslednje četiri godine (i u doglednoj budućnosti), Putin nalazi alternativu, ukazuju u analizi za Cepa.org Irina Borogan i Andrej Soldatov, ruski istraživački novinari i suosnivači Agentura.ru koji prate aktivnosti ruske tajne službe.

Želi da izgradi novu i prestižnu konferenciju zasnovanu na međunarodnim skupovima koje je organizovao Savet bezbednosti Rusije više od decenije, ali u većim, mnogo ambicioznijim razmerama. Spoljna obaveštajna služba Rusije (SVR) je takođe podržala ovaj napor.

Sergej Šojgu, šef Saveta bezbednosti, zadao je ton u uvodnom izlaganju u kojem je ponovio Putinove dvodecenijske žalbe da Zapad pokušava da ograniči slobodu manevrisanja Rusije.

„Jednopolarna konstrukcija se raspada pred našim očima“, rekao je. Sa njim se složio i šef SVR-a Sergej Nariškin, koji je koristio omiljenu tezu Kremlja iz 20. veka okrivljujući Britaniju i njenu zlobu za mnoge evropske probleme.

„Francuska i Nemačka ne bi trebalo da veruju Velikoj Britaniji i trebalo bi da „konačno nauče lekcije iz istorije i da se ne upliću sa licemernom i izdajničkom Britanijom“, rekao je šef SVR-a.

Skup je proglašen forumom onoga što Rusija i njeni simpatizeri nazivaju „globalnom većinom“, terminom zasnovanim na zanimljivoj ideji da, pošto su prisustvovali predstavnici zemalja koje čine otprilike 70 odsto svetske populacije, može se videti da te nacije imaju zajednički stav o globalnim pitanjima.

Taj stav je, ako zaista postoji, izuzetno blizak stavu Kremlja.

I istina je da je u Moskvu došlo 4.500 zvanica iz 120 zemalja, među njima i šefovi obaveštajnih i agencija za sprovođenje zakona, a većina učesnika je došla iz Afrike, Latinske Amerike, Azije i Bliskog istoka.

Obim napora sugeriše da je ruski bezbednosni establišment smatrao forum ključnim.

Kampanja za dovođenje učesnika u Moskvu daje uvid u metode koje Rusija koristi za negovanje uticaja u inostranstvu.

Uzmimo, na primer, Bliski istok, posebno zemlje poput Libana i Egipta.

Decenijama su te dve zemlje smatrane ključnim za rusku obaveštajnu službu, što vuče korene još iz sovjetskih vremena.

Dok je Egipat smatran ključnim pokretačem političkih promena u regionu, Liban je smatran posebno korisnim mestom za ciljanje i regrutovanje Amerikanaca, posebno onih koji služe u američkoj obaveštajnoj zajednici.

Zato je toliko KGB-ovih teškaša specijalizovanih za regrutovanje Amerikanaca u nekom trenutku svoje karijere imalo poziciju u Bejrutu: od Rema Krasiljnikova, koji je kasnije vodio operacije protiv stanice CIA u Moskvi, do Viktora Čerkašina, koji je rukovao najvrednijom imovinom KGB-a u Sjedinjenim Državama – Oldrič Ejms iz CIA i Robert Hansen iz FBI-ja.

Viktor Budanov, kontraobaveštajni oficir koji je ispitivao špijuna MI6 Olega Gordijevskog, takođe je u jednom trenutku vodio operacije u Libanu. Kim Filbi, preletač MI6, izvučen je iz Bejruta od strane KGB-a 1963. godine, dok su britanski istražitelji sumnjali u njegovu izdaju.

Da bi sprovela operacije u tim zemljama tokom Hladnog rata, Moskva se oslanjala na nekoliko stubova. Dva su bila njene ambasade i mreža sovjetskih stranih dopisnika – entiteti poput novinske agencije TASS pružali su pokriće ruskim obaveštajnim oficirima.

Za razliku od osoblja ambasada, ti dopisnici su često ostajali u regionu decenijama, seleći se iz Sirije u Egipat, pa u Liban i nazad.

Postojao je i treći element u operacijama uticaja Moskve: Ruska pravoslavna crkva.

Zvanično, Liban je bio van jurisdikcije Moskovske patrijaršije jer je pripadao Antiohijskoj patrijaršiji – drevnoj i poštovanoj crkvi sa ugledom jednakim moskovskom.

Kada je Staljin ponovo pokrenuo svoj globalni napor uticaja na kraju Drugog svetskog rata, to je uključivalo, između ostalog, širenje uticaja Moskve u Libanu i Siriji kroz crkvu, koja je postala poslušni sluga sovjetske države nakon što je Staljin obnovio Patrijaršiju 1943. godine.

Godine 1945, sovjetska vlada je organizovala posetu ruskog patrijarha Siriji i Libanu, a antiohijskog patrijarha u Moskvu.

Sledeće godine, u Libanu je otvorena parohija Ruske pravoslavne crkve, a nekoliko godina kasnije, u Siriji je osnovano Predstavništvo moskovskog patrijarha pri patrijarhu Velike Antiohije.

Te mreže iz sovjetskog doba nikada nisu potpuno nestale. A u Moskvi su ambasade tih zemalja uvek bile deo igre, privlačeći pažnju i moskovskog direktorata FSB-a i SVR-a.

Poslednjih godina mreže su oživljene i proširene, i danas svi ovi elementi rade zajedno. Kada je ruska zajednica u Libanu dobila novu crkvu 2024. poklon Antiohijske mitropolije, ceremoniji su prisustvovali ruski ambasador i upravnik pravoslavnog kompleksa u zemlji. Poslednji je, takođe, na čelu libanskog biroa TASS-a i radi u Siriji i Libanu od ranih 1980-ih.

Sličan model je, izgleda, korišćen u organizovanju onoga čemu se Kremlj nada da će postati ruski pandan Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji.

Savet bezbednosti i SVR su veoma ozbiljno shvatili pripreme za konferenciju. Kao deo tih napora, zamenik sekretara Saveta bezbednosti Aleksandar Venediktov sastao se u martu sa šefovima nekoliko diplomatskih misija zemalja Bliskog istoka i Severne Afrike, uključujući, prema zvaničnom saopštenju, ambasadore Egipta i Libana, posebno kako bi razgovarali o predstojećem Međunarodnom bezbednosnom forumu.

Istaknuta uloga Egipta u pripremama nije bila iznenađujuća. Samo mesec dana ranije, Sergej Nariškin, šef SVR-a, posetio je Kairo, i bilo bi fer pretpostaviti da je Nariškin iskoristio svoju posetu da promoviše forum koji mu je bio toliko drag srcu.

Ovo je, očigledno, bila jednostavna vežba lobiranja, korišćenje posete šefa obaveštajne službe da bi se stvari obavile.

Međutim, Liban je možda bio drugačija priča – ona u kojoj su sve gore opisane metode bile primenjene.

Krajem prošle godine, kada je novi ambasador Libana u Moskvi stigao u Rusiju, jedna od njegovih prvih poseta bila je kancelarija mitropolita Antonija Volokolamskog, predsednika Odeljenja za spoljne crkvene odnose (DECR) Moskovske patrijaršije.

Sastanak je održan čak i pre nego što je zvanično preuzeo dužnost ambasadora u januaru što je prilično neobičan potez za novopridošlog izaslanika.

Prema zvaničnom izveštaju, razgovarali su, između ostalog, o odnosima između Antiohijske pravoslavne crkve i Ruske pravoslavne crkve.

Nije sasvim jasno da li će forum uspeti da postane prava alternativa zapadnim bezbednosnim konferencijama. Međutim, ono što je jasno jeste demonstracija kako Rusija projektuje svoj uticaj u inostranstvu.

Čak i ako je, kao u ovom slučaju, cilj bio da se što više stranih zvaničnika sakupi u vojni park na periferiji Moskve i da se nateraju da satima sede i slušaju antizapadne kritike Putinovih ostarelih dostojanstvenika.