„Paranoidni despot Rusije i njegova tajna policija“: Ruski istraživački novinari o „dobitnicima“ invazije na Ukrajinu

Najupadljivija osobina protekle četiri godine za ruske bezbednosne i obaveštajne agencije jeste to što su ostale uglavnom netaknute, kako u pogledu rukovodstva, tako i strukture.

Naime, kako pišu u analizi za Cepa.org Irina Borogan i Andrej Soldatov, ruski istraživački novinari i suosnivači Agentura.ru koji prate aktivnosti ruske tajne službe, ovo je posebno značajno s obzirom na to da je neuspeh početnog ruskog napada delimično pripisan nesposobnosti njihovih špijuna da razumeju ukrajinske kapacitete i potkopaju ih.

Uprkos svim govorima unutar Kremlja i nakon 2022. o potrebi povratka metodama iz Staljinovog doba – poznatim po naglim i dramatičnim promenama, često završavajući u Gulagu za one koji bi pali u nemilost – Putinove bezbednosne i obaveštajne agencije uglavnom su zadržale svoja formalna imena i iste lidere koje su imale pre četiri godine.

U 2026. godini, FSB, GRU i SVR predvode, redom, Aleksandar Bortnikov (od 2008.), Igor Kostjukov (od 2018.) i Sergej Nariškin (od 2016). Jedina veća promena desila se u Savetu bezbednosti, ali više zbog nalaska pozicije za Sergeja Šojgua, nezadovoljnog ministra odbrane, nego zbog značajnih promena u bezbednosnim i obaveštajnim agencijama.

Ovo je oštar kontrast sa Staljinom, koji je tokom rata stvorio dve nove tajne službe – NKGB i SMERSH – dok je rasformirao organizaciju odgovornu za sabotažu, špijunažu i subverzivne operacije, Komintern. Staljin je takođe stalno menjao rukovodstvo svojih agencija: samo vojna obaveštajna služba je tokom rata imala tri šefa.

Za razliku od Staljina, Putin je svesno odlučio da izbegne dramatične institucionalne promene ili represiju nad svojim bezbednosnim i obaveštajnim agencijama, uprkos njihovim višestrukim neuspesima. On je vrlo jasno razmatrao mogućnost krvoprolića (doslovnog ili figurativnog) u ranim danima kada su ruske oklopne kolone prvi put zaustavljene van Kijeva, a potom povučene.

Peta služba FSB-a, posebno, dala mu je katastrofalno netačne informacije o izgledu za uspeh na početku invazije i visoki oficiri su pritvoreni.

Takođe, odlučio je da ne kazni nikoga u FSB-u ili GRU-u zbog toga što je došlo do ponižavajuće pobune Jevgenija Prigožina tokom leta 2023. U međuvremenu, sve više ruskih generala je ubijeno ili ranjeno, a niko nije snosio odgovornost u odeljenjima zaduženim za njihovu zaštitu.

Uprkos svemu, Putin je pozajmio elemente Staljinovog modus operandija, pri čemu su neke velike promene očigledno inspirisane prošlošću.

Agencije su izazvale neviđenu špijunsku maniju u ruskom društvu, a broj slučajeva visoke izdaje eksponencijalno je porastao. Nakon pune invazije, procesi po članu 275 (visoka izdaja) skočili su na 167 presuda 2023, 361 – 2024. i 232 do jula 2025, prema izveštaju UN objavljenom u septembru.

Pre invazije, ruske vlasti su tipično istraživale samo 10–15 slučajeva izdaje godišnje.

Pošto je lov na špijune i saboterе tradicionalno bio domen FSB-a, ove promene su ojačale poziciju agencije na neviđen nivo. To je doprinelo širokoj represiji društva i njegove elite, koje su prešle u gotovo potpunu poslušnost, granice apatije i depresije.

Definicija izdaje takođe je promenjena, i to na vrlo staljinistički način.

Prvo, Kremlj je počeo da označava političku opoziciju kao izdajnike – najviše istaknuto kroz opozicionog političara Vladimira Kara-Murzu, koji je 2023. osuđen na 25 godina zatvora za visoku izdaju (sledeće godine je razmenjen).

Sledeći na meti sigurnosne države bili su dezerteri. Leta 2022, izmena Krivičnog zakonika označila je svaki čin „prelaska na neprijateljsku stranu tokom vojnih operacija“ kao visoku izdaju, za koju se može izreći kazna do 20 godina zatvora.

Ova promena odražava sto godina dugu paranoju Kremlja. Od revolucije 1917, Rusija je imala nesrazmerno veliki broj dezerterstava, što je dodatno pojačano traumatičnim iskustvom Drugog svetskog rata, kada su hiljade vojnika Crvene armije prešle na stranu Nemaca – fenomen poznat kao Vlasovci (Vlasovtsy).

Putin se sam bavio ovom paranojom u martu 2024, kada je govorio o ruskim jedinicama koje se bore na strani ukrajinskih snaga, upoređujući ih sa Vlasovcima.

Obećao je: „Kaznićemo ih bez zastare, gde god da se nalaze“. Manje od dva meseca kasnije, ruski pilot helikoptera i dezerter, Maksim Kuzminov, ubijen je u garaži u Španiji.

U zemlji, mnogi koji su procesuirani zbog prelaska na stranu neprijatelja nikada nisu stigli do Ukrajine. Postali su žrtve FSB-ovih zaseda – operativci agencije kontaktirali su Ruse, pretvarajući se da predstavljaju ruske dobrovoljne vojne grupe u Ukrajini.

Njihov centralni cilj – zastrašivanje – bio je u velikoj meri uspešan: broj dezerterstava nije bio dovoljno visok da stvori ranjivost za režim Kremlja.

Uz još jedan „list“ iz staljinističkog priručnika, Kremlj je počeo da sve svoje protivnike prikazuje kao teroriste.

Prošle godine, nekoliko ruskih političkih organizacija u egzilu – uključujući Fondaciju za borbu protiv korupcije Alekseja Navaljnog (FBK) i Antiratni komitet – optuženo je za terorizam, bilo da su označene kao „terorističke organizacije“ ili optužene za planiranje udara i organizovanje terorističkog entiteta.

Ovaj potez je bio u skladu sa staljinističkim pristupom prema Leonu Trockom i Grigoriju Zinovjevu – njihovi politički procesi tvrdili su da su njihovi sledbenici koristili individualni teror protiv lidera režima kao „glavni metod“ borbe protiv sovjetske vlasti.

Putin je metode staljinističke tajne policije koristio kao meni, a ne kao bibliju. On i njegovi agenti koristili su ono što su smatrali najboljim, što je agencije promenilo na vrlo dramatičan način – učinilo ih je mnogo agresivnijima nego ikada ranije, kako unutar zemlje, tako i u operacijama u inostranstvu.

Prema kolektivnom shvatanju tajne policije, ponižavajući ruski porazi 1941. opravdavani su staljinističkom represijom nad špijunskim agencijama i vojskom. Ovoga puta nije došlo do ponavljanja, što je ojačalo njihovo poverenje: veruju da predsednik stoji iza njih er ih nije kaznio za njihove greške.

Putinovo rezonovanje oblikovano je i drugom istorijskom traumom, demokratskim promenama 1990-ih. Mnoge njegove kolege iz KGB-a smatrali su da reforme ili kritika bezbednosnih službi tokom krize samo slabe agenciju. Pošto sadašnji rat predstavlja najveću političku krizu od 1991, postoji snažna predispozicija da se „ne uzburka čamac“.

Putin i njegovi špijuni dele vrlo mračnu pretpostavku: da bi izgubljeni rat doveo do kolapsa države, zemlje i samih agencija.

Traumatska ostavština 20. veka igra ključnu ulogu u ovom razmišljanju. Prema ovoj naraciji, Rusko carstvo uništeno je od strane revolucionara u dogovoru sa izdajnčkim Zapadom tokom Prvog svetskog rata; a poraz u Hladnom ratu, zajedno sa povlačenjem iz Avganistana, doveo je do raspada SSSR-a i skoro uništio KGB.

Primena te logike znači da u igri sa ovako visokim ulozima nijedna metoda – od sabotaže do subverzije – nije van granica.