Ruski Insajder: Vučićev zadatak je da pomogne Pekingu da otvori „prozor u Evropu“

Zbližavanje Beograda i Pekinga i brzi rast kineskih investicija na Balkanu dodatno naglašavaju granice ruskog uticaja u Srbiji, posebno jer saradnja sa Moskvom postaje sve toksičnija.

Neutralniji Peking, koji ne zahteva od Srbije da odustane od evropskih integracija kako bi ostvario svoje ciljeve u regionu, lako preuzima ulogu koju je Rusija ranije imala kao ključni istočni partner Srbije, piše ruski Insajder.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić navodno je 25. maja pustio suzu dok mu je kineski lider Si Đinping uručivao zlatnu Medalju prijateljstva, najviše kinesko priznanje za strane državljane, koje se dodeljuje za izuzetan doprinos modernizaciji Kine, razvoju odnosa sa drugim zemljama i jačanju svetskog mira.

Vladimir Putin bio je prvi dobitnik ovog priznanja, a od njegove ceremonije dodele 2018. godine samo još 14 osoba ga je dobilo. U Evropi, jedini drugi nosilac ovog kineskog ordena je bivši premijer Francuske Žan-Pjer Rafaren.

Sudeći po brojnim zajedničkim projektima sa kineskim kapitalom u Srbiji, Vučićev zadatak je da pomogne Pekingu da otvori „prozor u Evropu“. Njegov srdačan prijem kod Sija ukazuje da tu ulogu obavlja prilično uspešno.

Srbija je među glavnim evropskim partnerima Kine u okviru inicijative „Pojas i put“ kojom Peking širi kontrolu nad morskim i kopnenim rutama u Aziji, Africi i Evropi.

U međuvremenu, posmatrači u Pekingu su primetili da Vučić deluje izuzetno samouvereno, pokazujući nezavisnost u izboru spoljnopolitičkih partnera.

Glavni događaj njegove političke karijere

Poslednjih godina Kina je istisnula dugogodišnje ekonomske partnere Beograda, približavajući se Nemačkoj, koja i dalje zauzima vodeće mesto. Prema srpskim podacima, ukupna trgovina sa Kinom porasla je 6,7 puta od 2012. do 2025. godine dok je izvoz Srbije u Kinu porastao čak 333 puta. U dolarima, bilateralna trgovina u 2025. dostigla je 9,36 milijardi dolara dok je izvoz Srbije iznosio samo 2,1 milijardu dolara.

Saradnja sada obuhvata sve više oblasti, uključujući i vojnu tehnologiju. Zapravo, Srbija je jedina evropska zemlja koja trenutno kupuje oružje od Kine. Prema medijskim izveštajima, srpska odbrambena industrija uvezla je robu iz Kine u vrednosti od 240 miliona evra tokom 2024. i 2025. godine, a prošle godine vojske dve zemlje održale su i prve zajedničke vežbe – u severnoj kineskoj provinciji Hebei.

Vučić opisuje saradnju svoje zemlje sa Kinom kao „čelično čvrstu“ i svoju majsku posetu Pekingu naziva „najvažnijom“ u svojoj političkoj karijeri. Kinesko rukovodstvo tu posetu je ocenilo kao „istorijsku“. Najavljeno je više od 30 sporazuma, namenjenih pomoći Srbiji da privuče nove višemilionske investicije.

Četiri stuba

Spoljna politika Srbije i dalje počiva na četiri stuba – Sjedinjenim Američkim Državama, Rusiji, Kini i Evropskoj uniji, pri čemu članstvo u EU ostaje ključni strateški cilj.

Poslednjih godina Srbija mora stalno da balansira između partnera, štiteći se od negativnih posledica rata u Ukrajini, dok istovremeno unapređuje sopstvene interese. Od početka potpune ruske invazije na Ukrajinu u februaru 2022. godine, proces integracije Srbije u EU je usporen, uglavnom zbog odbijanja Aleksandra Vučića da se pridruži zapadnim sankcijama.

Zaista, sukob Kremlja sa Zapadom stvorio je mnoge probleme za Beograd. Srbija kupuje ruski gas, ali su joj takođe potrebni finansijska podrška, investicije i bezbednosne garancije za Srbe koji i dalje žive na Kosovu.

Rešavanje tih pitanja zavisi pre svega od Vašingtona i Evropske unije, koji nisu zadovoljni nejasnim vezama Beograda sa Moskvom i prekomernom energetskom zavisnošću od Rusije.

U takvim okolnostima, odnos Srbije sa Kinom postao je izvor stabilnosti, a neki ga čak nazivaju i „bezbednom lukom“. Ipak, zapadni partneri Beograda nisu zadovoljni kineskim širenjem na Balkanu, posebno kada je reč o korupciji, korišćenju prinudnog rada i zagađenju životne sredine.

Evropska unija takođe ukazuje na nedostatak transparentnosti – svi kineski infrastrukturni projekti u Srbiji usvajani su bez javnih tendera, isključivo na osnovu direktnih državnih sporazuma.

Rastuće zaduživanje Beograda takođe izaziva zabrinutost. Glavni zajmovi za infrastrukturne projekte dolaze od kineske Izvozno-uvozne banke (Eksim banka). Dug Srbije prema toj banci procenjuje se na 2,8 milijardi evra, što je oko 11 odsto ukupnog spoljnog duga zemlje.

Broj 577 i „zajednička budućnost“ u novoj eri

Aleksandar Vučić razvio je sopstveni način odnosa sa svetskim ekonomskim silama, kombinujući zahvalnost, laskanje i trenutke pogodne za internet. U Kini je čak dobio i nadimak – broj 577, koji zvuči slično njegovom prezimenu na kineskom. O tom nadimku je saznao dok je potpisivao jednu košarkašku loptu.

Tokom posete Kini pre šest godina, Vučić je održao kratak govor na kineskom jeziku. Video je imao stotine hiljada pregleda i izazvao brojne šale i mimove, što je dodatno podstaklo pozitivnu percepciju kinesko-srpske saradnje.

Ipak, mnogi na Balkanu i dalje posmatraju Kinu kao „stranu civilizaciju“, a Vučićevi domaći protivnici smatraju da je napravio ozbiljnu grešku kada je pre nekoliko godina potpisao sporazum o slobodnoj trgovini sa tom zemljom. Njihova zabrinutost, kako navode, nije sama saradnja, već nejednaki uslovi koji iz nje proizilaze.

Opozicija takođe postavlja pitanje koje vrednosti Vučić deli sa Komunističkom partijom Kine – jednopartijsku vlast, cenzuru, hapšenje aktivista za ljudska prava ili upotrebu tenkova protiv studenata?

Sarkastične primedbe su otvorena aluzija na sve autoritarniji stil vladavine Aleksandar Vučić, s obzirom na to da već drugu godinu zaredom ne uspeva da stavi masovne proteste pod kontrolu. Jedan od najvećih skupova poklopio se sa njegovom posetom Kini.

Protesti traju od 1. novembra 2024. kada je urušavanje nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu usmrtilo 16 ljudi — nesreća se dogodila nakon što je objekat renovirao konzorcijum kineskih kompanija. Ipak, Vučić je uspeo da ostane na vlasti i nastavlja da izražava spremnost da gradi „kinesko-srpsku zajednicu sa zajedničkom budućnošću“.

Od puteva i fabrika do „robota koji plešu“

Proces nije počeo sa Vučićem. Još 2009. godine tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić potpisao je strateško partnerstvo u Pekingu. Prve velike investicije usledile su nakon posete kineskog predsednika Sija Đinping Beogradu 2016. godine, kada su Kinezi kupili najveću srpsku železaru, Železaru Smederevo, za 46 miliona evra (danas HBIS Srbija).

Pre dolaska kineskih investitora, američki investitori su takođe bili zainteresovani za ovu fabriku koja je poslovala sa gubicima i ima sopstvenu luku na Dunavu, ali dogovor nije postignut.

Jedan od ključnih kineskih investicionih projekata u Srbiji je fabrika guma kompanije Linglong u Zrenjaninu, gradu u severnoj pokrajini Vojvodini. Postrojenje vredno 990 miliona dolara, sa kapacitetom od 13 miliona guma godišnje, prvo je veliko evropsko postrojenje ove kineske kompanije. Ukupno, u Srbiji postoji nekoliko desetina velikih proizvodnih pogona sa kineskim kapitalom, u kojima radi oko 40.000 ljudi.

Kineske kompanije takođe aktivno ulažu u transportne koridore i železnice koje povezuju Beograd sa evropskim prestonicama. Među tim projektima su Dunavski koridor i brza železnica Beograd–Budimpešta.

Kineske kompanije takođe grade metro infrastrukturu u Beogradu i ubrzano rade na izgradnji kompleksa za izložbu EXPO 2027, prvog takvog događaja koji će biti održan na prostoru bivše Jugoslavije. Kompleks EXPO-a se razvija kao multifunkcionalni prostor i pored izložbenih hala, uključivaće i komercijalne, hotelske i stambene objekte.

Takođe je značajno da je tokom boravka u Kini Aleksandar Vučić imao priliku da vidi napredne razvojne projekte u oblasti veštačke inteligencije i humanoidne robotike. Roboti su čak i „plesali“ za počasnog gosta dok su njihovi tvorci izrazili nadu da bi Srbija mogla postati jedan od glavnih evropskih centara za njihovu proizvodnju.

Vučićevo oduševljenje kineskim tehnologijama i investicijama postavlja očigledno pitanje: s obzirom na produbljivanje odnosa Beograda i Pekinga, koje oblasti saradnje još ostaju Moskvi da popuni?

S kim Rusija pregovara u Srbiji

Pre februara 2022. Aleksandar Vučić je otvoreno izražavao simpatije prema Kremlju i čak isticao superiornost Vladimira Putina u odnosu na druge svetske lidere (posebno u komunikaciji sa ruskom javnošću). Kao rezultat toga, Vučić je dobijao popuste na ruski prirodni gas i redovno učestvovao u vojnim vežbama sa ruskim snagama (iako je istovremeno žalio što nema dovoljno sredstava da kupi ruske raketne sisteme S-400).

Takvi potezi doveli su do toga da se Vučić posmatra kao saveznik Kremlja u pokušajima Moskve da oslabi uticaj EU na Balkanu. U stvarnosti, međutim, Vučić je fokusiran na to da iz svake saradnje izvuče maksimalnu korist. Nikada nije nameravao da zameni veze sa Evropskom unijom, koja čini dve trećine spoljne trgovine Srbije, nekakvom evroazijskom alternativom koja ne može da ponudi uporedive mogućnosti u investicijama, trgovini i tehnološkoj razmeni.

Zbog toga ne čudi što od 2022. Srbija nije ugostila nijednog visokog ruskog zvaničnika, a sam Vučić više ne putuje u Moskvu. Kontakti se danas odvijaju na nižem nivou, pri čemu su ministarka energetike Dubravka Đedović Handanović i ministar za međunarodnu ekonomsku saradnju Nenad Popović učestvovali na događajima poput Međunarodnog ekonomskog foruma u Sankt Peterburgu.

Pre njih, Moskvu je posetio i Aleksandar Vulin, predsednik nadzornog odbora državne kompanije Srbijagas. Popović i Vulin su najčešći srpski sagovornici ruskih vlasti, a zauzvrat su se od 2023. našli na američkim listama sankcija.

Vulin je ranije bio na čelu Bezbednosno-informativne agencije Srbije, a pre toga je obavljao funkcije ministra odbrane i ministra unutrašnjih poslova. Sjedinjene Američke Države optužile su ga za povezanost sa organizovanim kriminalom i trgovinom drogom, kao i za učešće u koruptivnim poslovima koji su, kako navode, „omogućavali zlonamerne aktivnosti Rusije“.

Popović, koji poseduje brojne kompanije u Srbiji i Rusiji, takođe je bio optužen od strane SAD za „korupciju i poresku prevaru“.

NIS i kraj strateškog partnerstva

Odbijanje Beograda da uvede sankcije Rusiji poslednjih godina je laskalo Kremlju, omogućavajući Moskvi da tvrdi da je sprečila stvaranje jedinstvenog antiruskog fronta u Evropi. Ipak, srpski izuzetak doneo je malo praktične koristi Rusiji. Od 2022. trgovina između Rusije i Srbije pala je za skoro polovinu, na 2,3 milijarde dolara, a iako Srbija i dalje smatra Rusiju „pouzdanim partnerom u snabdevanju gasom“, Beograd dobija samo kratkoročne, tromesečne ugovore (iako su srpske vlasti želele trogodišnji sporazum u 2025. godini).

U suštini, odnosi dve zemlje su došli do niskog nivoa, što je posebno vidljivo sada kada je budućnost energetskog giganta NIS, glavnog ruskog interesa na Balkanu, dovedena u pitanje. Nakon kupovine većinskog udela 2008. i 2009. godine, Gasprom njeft je od gubitaške firme napravila profitabilnu kompaniju. Međutim, američke sankcije i zahtevi da se ruski kapital ukloni iz vlasničke strukture doveli su do pregovora o prodaji učešća mađarskoj kompaniji MOL.

Iako retorika i dalje ostaje pozitivna, stvarna saradnja očigledno opada. Tokom posete zamenika ministra spoljnih poslova Rusije Aleksandra Gruška Beogradu u aprilu, Srbija je potvrdila spremnost da proširi saradnju sa Moskvom, ali bez navođenja konkretnih detalja.

Saopštenje Ministarstva spoljnih poslova Srbije o tom događaju bilo je upadljivo pre svega po onome što je izostalo: reč „strateški“, koju Beograd sada aktivno koristi za opis odnosa sa Kinom, Izraelom, pa čak i Sjedinjenim Američkim Državama.

Ta poslednja činjenica posebno bi mogla da bude bolna za Moskvu, naročito imajući u vidu ranije pokušaje Rusije da se predstavi kao glavni zaštitnik srpskih interesa na međunarodnoj sceni, uz spremno korišćenje NATO bombardovanja Beograda 1999. godine i kasnijeg odvajanja Kosova od Srbije u propagandne svrhe.

Sada, međutim, ako se rat u Ukrajini nastavi, Srbija će morati još dublje da preispita svoj odnos sa Kremljom kako ne bi ugrozila veze sa svojim stvarnim finansijskim donatorima i bezbednosnim garantima na Balkanu.