Stručnjak za špijunažu sugeriše štivo zvaničnicima koji se spremaju za plažu: Knjiga zbog koje bi mogli da prekinu odmor

Sili, konzervativni poslanik sedam godina, poražen je na britanskim parlamentarnim izborima prošlog jula. Ipak, njegov politički poraz je, kako se ispostavlja, dobitak za sve ostale.

Njegova brzo napisana knjiga The New Total War („Novi totalni rat“) je žestoko i provokativno štivo, piše Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije u analizi za Centar za evropske analize.

Zasnovana na decenijama njegovog iskustva kao vojnika, istraživača i spoljnopolitičkog dopisnika, knjiga uključuje i njegovu prvu posetu još sovjetskoj Ukrajini 1990. godine, kao i mnoge mesece provedene tamo tokom prošle godine.

Podnaslov knjige – „Od otmice dece do sajber napada i od dronova do dezinformacija: sukob Rusije s Ukrajinom i Zapadom“ – jasno ukazuje na glavnu poruku.

Ukrajina je vojno središte mnogo šireg rata, koji se vodi ubrzano evoluirajućim taktikama. Na bojnom polju, i Rusija i Ukrajina inoviraju izuzetno brzo.

NATO zemlje, međutim, zaostaju i to ozbiljno. Sa izvesnim izuzecima poput Finske, Zapad se i dalje teško nosi s ruskim alatima informacionog rata, digitalne sabotaže i drugih oblika destabilizacije.

Žrtve možda ne tumače ove napade kao rat, ali njihova namera je jasna: podeliti, demoralisati, dominirati i pobediti i to po daleko nižoj ceni i manjem riziku za agresora nego što bi zahtevao direktni vojni sukob.

Kremlj, zaključuje Sili, spaja sovjetsku ideju ideološke borbe sa klasičnim vojnim pristupom. Tako nastaje strategija totalnog rata, a ksenofobični nacionalizam koji iz nje proističe služi i kao snažno domaće političko oruđe, jer, kako navodi, čini rusku javnost „podložnom“.

Siliijeva analiza nije u potpunosti nova. Baltičke države su još početkom 1990-ih upozoravale na ruski revanšizam i etnonacionalizam.

Ali „The New Total War“ je prva knjiga od početka punog ruskog napada na Ukrajinu 2022. koja toliko živo objedinjeno prikazuje lekcije sa ukrajinskog fronta i stratešku slabost Zapada.

Ratove u krajnjoj liniji vode države, ne same vojske. Rusija u službi svojih ciljeva integriše sve instrumente državne moći. Ona praktikuje integraciju. Zapad uglavnom samo priča o njoj.

Sili se u svojoj argumentaciji poziva na čitav niz ključnih izvora na ruskom jeziku. Mogao je, kako primećuje recenzent, da uključi i Sergeja Karaganova – tvrdokornog savetnika Kremlja koji je još 1992. lansirao ono što je kasnije postalo poznato kao Karaganovljeva doktrina: ideju da Rusija ima pravo i dužnost da štiti prava „rusofonih“ izvan svojih granica.

Sili cinično dodaje da su to ljudi „čija prava Rusija unutar svojih granica štiti vrlo malo, ali izgleda da je izuzetno zainteresovana da ih brani kada se nalaze u susednim državama“.

U nedavnom intervjuu sa francuskim analitičarima, Karaganov je izjavio: „Rusija je zemlja ratnika; nikada nije znala kako da živi izvan stanja rata. Ratovanje je u genima Rusa“.

Danas se zalaže za nuklearni obračun sa Zapadom kako bi se osigurala pobeda u Ukrajini. U sumornom poglavlju koje zatvara knjigu, Sili upozorava da bi Rusija zaista mogla posegnuti za nuklearnim oružjem ako bi bila suočena s katastrofalnim porazom.

Ipak, glavna poruka knjige jeste da prijatelji Ukrajine moraju učiniti više. Volja Ukrajinaca da pruže otpor je snažna ali nije neiscrpna. Poraz Ukrajine bio bi katastrofa za Evropu.

Sili iznosi i neke promišljene i kontroverzne predloge za same Ukrajince: od potrebe za većim brojem i boljom obukom podoficira u pešadiji, do ideje da se ruski jezik ne izbegava već oružano koristi protiv agresora.

Ipak, najvažnije preporuke upućene su Zapadu: bolja fizička, politička i psihološka pripremljenost za sukob koji već traje.

Čuvari evropske bezbednosti, koji započnu da čitaju Siliijevu knjigu negde na plaži, mogli bi ozbiljno poželeti da prekinu odmor i vrate se poslu.