„Britanija mi je delovala kao utočište od Trampovog MAGA pokreta“: Ko se sada smeje?

Dok su oni gledali u perspektivu druge Trampove predsedničke kandidature, sa zagarantovanim haosom i podelama, mi smo ogromnom većinom izabrali Kira Starmera i prilično bili zadovoljni.

Sećam se da su mi ljudi čestitali na ‘proročkoj’ odluci da se preselim, što sam svakako prihvatila, iako politika nije imala nikakve veze s mojom odlukom (ne najmanje zato što sam veći deo 2024. godine verovala da će Tramp izgubiti). Elem, evo nas godinu dana kasnije i ko se sada smeje?

Pretpostavljam da je odgovor na to Najdžel Faraž i njegova partija Reform UK, koja je nekako uspela da iskoristi bes, razočaranje i sramotu koju osećaju mnogi ljudi koji su glasali za Bregzit, a zatim bili iznevereni i koji sada traže neku novu vatru da zapale.

U tom smislu, koreni prošlonedeljnog marša desnice, kao i uspon Reformista uopšte, deluju kao deo iste priče koju već znamo iz SAD: slučaj, barem delimično, ljudi koji se hvataju za bilo šta što obećava da će srušiti sistem koji ih je višestruko izneverio.

Ono što je ove godine mnogima od nas delovalo šokantno jeste to koliko se brzo promenila politička scena u ovoj zemlji i kako je jedan tako neozbiljan lider poput Faraža uspeo da ikoga povede bilo gde, a kamoli u pravcu ulice broj 10 (Downing Street – sedište premijera).

A pod „neozbiljan“ ne mislim u stilu Donalda Trampa ili Borisa Džonsona. Možete prezirati tu dvojicu, a ipak priznati njihov talenat za masovnu komunikaciju.

Faraž je, nasuprot tome, običan magarac koji se cereka kao budala, ismejavan u lice od strane demokrata u Kongresu ranije ovog meseca, kada se pojavio, na poziv republikanaca, da svedoči pred Odborom za pravosuđe Predstavničkog doma o slobodi govora.

Naravno, Faraž nije organizovao miting „ujedinimo kraljevstvo“ u subotu to je bio posao Tomija Robinsona, bivšeg člana BNP-a (Britanske nacionalne partije) koji je osuđivan zbog nasilja, posedovanja droge i prevare — činjenice koje su britanski mediji u ponedeljak ujutru sa velikim trudom pokušavali da razdvoje od svih onih koji su se pojavili na mitingu, tvrdeći da ih ne treba sve svrstavati u isti koš.

Amerikancima će ovo biti prepoznatljiv trenutak: paralela sa periodom u kojem je Tramp počeo da stiče popularnost, dok su njegovi simpatizeri dobijali beskonačne simpatije u nacionalnim američkim medijima i bivali pozivani da objasne zašto ih podrška čoveku koji govori monstruozne stvari ne čini nimalo zlim ili monstruoznim.

U međuvremenu, zapanjujuća brzina uspona Reform UK i Robinsona znači da je zemlja koju Tramp ove nedelje posećuje naizgled vrlo različita od one s kojom je „ušao u posao“ u januaru.

Možda će doći trenutak u kojem će američki predsednik zastati da se divi svom delu, i sigurno će biti zadovoljan time što britanski beli nacionalisti dobijaju na snazi.

Ali on je, takođe, čovek koji prezire „gubitnike“ i veoma brzo se distancira od njih — kategoriju u koju, sasvim moguće, sada spada i njegov prijatelj, britanski premijer, koga će, možemo pretpostaviti, odbaciti jednako brzo kao što ga je i prigrlio.

Za sve nas ostale, pitanje je koliko će snage imati naša sopstvena verzija Maga pokreta. Postoje ključne razlike između dve zemlje koje znače da određene velike grupe koje su u SAD podržale Trampa nemaju direktne britanske paralele.

Britanski beli nacionalizam se poziva na hrišćansku crkvu kao uticaj, ali evangelističko hrišćanstvo nema nikakav značaj u zemlji u kojoj je, istorijski gledano, lov na lisice bio veće kontroverzno pitanje nego abortus.

A ne mogu da zamislim ni da će pronatalističke ideje Džej-Dija Vansa, ukorenjene u njegovom fanatičnom katolicizmu, imati ikakvog odjeka ovde.

Zapravo i možda je ovo čisto šovinističko s moje strane ali Vans mi deluje kao onaj tip Amerikanca kojeg bi čak i Britanci s krajnje desnice instinktivno doživeli kao jezivog smarača.

S druge strane, ako je dovoljno ljudi spremno da se zakune na vernost nasilniku ili nadobudnom dosadnjakoviću iz paba, te razlike možda neće ni igrati naročitu ulogu.