„Budućnost Evrope bi vrlo lako mogla biti napisana u Moskvi“: Gari Kasparov i Gabrielius Landsbergis za Politico o „propadanju“ EU

Ali zavisnost od američke podrške za njenu odbranu nije jedini problem. Evropska unija, smeo eksperiment u međunarodnom upravljanju zamišljen nakon Drugog svetskog rata, dostigla je svoje granice.

Svedoci smo zalaska Evrope, propadanja unije zasnovane na principima mira i diplomatije koja više ne može efikasno da odgovori na trenutak.

Današnja kriza zahteva odlučnu akciju – ne saradnju i postepenost osmišljenu da spreči rat, već priznanje da je rat već ovde i da je sada vreme za borbu, navode u kolumni za Politico Gari Kasparov, bivši svetski prvah u šahu i sadašnji predsednik Inicijative za obnavljanje demokratije, i Gabrielius Landsbergis, član Evropskog saveta za spoljne poslove, koji je bio šef diplomatije Litvanije od 2020. do 2024.

Pedesetih godina prošlog veka, nakon katastrofe Drugog svetskog rata, evropske zemlje su, razumljivo, očajnički tragale za aranžmanom koji bi zaštitio mir i bezbednost kontinenta u budućnosti.

Ujedinjavanje evropskih nacija počelo je sa samo šest zemalja kao osnivačica (Francuska, Nemačka, Italija, Holandija, Belgija i Luksemburg), što je činilo instituciju radikalno drugačiju po veličini i obimu od one koju danas poznajemo. Francuska i Nemačka bile su stalni izvori napetosti za kontinent, a lideri su bili željni da pronađu način da spreče da se ovi sukobi pretvore u još jedan rat.

Jednostavna ideja na kojoj je zasnovan evropski projekat bila je da bi ekonomska integracija likvidirala pretnju ratom. Zemlje finansijski i politički isprepletene jedna sa drugom imale bi veći ulog u obezbeđivanju kontinuiranog mira. Saradnja bi povećala ekonomski kolač za sve, a to bi zauzvrat stvorilo podsticaje protiv vojne eskalacije.

Kako je evropski eksperiment rastao, menjao se ne samo po obimu već i po svojoj fundamentalnoj prirodi.

Njegova radikalna transformacija počela je Mastrihtskim sporazumom 1991. godine, kojim je osnovana Evropska unija. Nekoliko godina kasnije usledila je monetarna unija, usvajanje evra, a potom i Šengenski sporazum koji je otvorio granice unutar Evrope.

Sve ove promene otvorile su put daljem rastu – 1995. godine, tri zemlje, Austrija, Finska i Švedska, pridružile su se Uniji; 2004. godine, u jednom velikom proširenju, Evropa je pozvala dodatnih 10 članica. Ranije potčinjene zemlje Istoka primljene su u članstvo, dobile su šansu za stabilnost, prosperitet i mirnu evropsku budućnost.

To je takođe bilo geopolitičko obećanje – oni koji se pridržavaju zapadnih vrednosti i prihvate pravila mogu postati članovi evropske porodice. Tokom ovog procesa rasta, evropski projekat je nastavio da se drži iste ideje da će slobodna trgovina, prosperitet i liberalne vrednosti služiti kao bedemi protiv pretnje ratom.

Nažalost, ta ideja, koliko god logično izgledala na početku, nije se ostvarila.

Istina je da smo, kako se evropski eksperiment odvijao, videli niz izuzetnih uspeha. Čak je i kontinuitet projekta, koji traje toliko godina, sam po sebi oblik dostignuća.

Ali uspesi unije su utemeljeni u njenim osnovnim principima postepenosti i saradnje. Naravno, organizacija zasnovana na takvim principima stvara određeni stil politike i određeni tip političara koji se ističe u okviru svojih parametara, onaj koji je oprezan, lepo govori, odličan pregovarač. Institucija oblikuje pojedince unutar nje i obrnuto. Vremenom, preovlađujući obrazac postaje sve više ukorenjen.

Problem je u tome što će se, na kraju, pojaviti izazov koji zahteva odstupanje od prihvaćenog načina rada, ekstremna pretnja koja zahteva ekstremnu akciju.

Kada se to desi, sistem izgrađen na pronalaženju konsenzusa i izbegavanju sukoba teško će prihvatiti radikalne promene. A da ne pominjemo masivnu institucionalnu inerciju koja se mora prevazići u slučaju EU; razmotrite ogroman broj zemalja, kancelarija i zvaničnika koji su uključeni.

Kako su se pukotine – ili, prikladnije, provalije – pojavile u sistemu, radikalne stranke su, očekivano, nikle u praznim prostorima. One odražavaju razumljivu reakciju javnosti na stil inkrementalizma koji je dominirao evropskom politikom i koji se pokazao žalosno nesposobnim da odgovori na sadašnje izazove.

Alternativa je odavno očajnički potrebna i nije ponuđena u okviru glavnih političkih stranaka. Ekstremističke stranke koje su se pojavile možda su pravilno identifikovale i iskoristile problem – to da je politika saradnje nedovoljna da se nosi sa današnjim izazovima – ali one ne predstavljaju nikakav stvarni pokret ka rešenju.

Rešenje zahteva potpuno preispitivanje kako će evropsko vođstvo izgledati u 21. veku, kao odgovor na nove pretnje sa kojima se kontinent suočava.

Ove pretnje su egzistencijalne; dolaze iz Rusije, Kine, Irana, Severne Koreje, ogromne mreže terorističkih grupa i svih ostalih entiteta koji čine ono što se može nazvati globalnom mrežom autoritarizma.

Konfrontacija je vitalni deo ideologije ovih režima; deo njihove same DNK je napad i uništavanje slobodnih, demokratskih tržišnih ekonomija. Njihov opstanak zahteva vođenje rata protiv njihovih neprijatelja.

EU nije opremljena da se nosi sa spoljnim akterima koji fundamentalno ugrožavaju njeno postojanje, sa kojima ne može da pronađe pregovaračko rešenje i mirno koegzistira. Politika minimiziranja rizika i traženja konsenzusa nema mesta kada ste uključeni u rat za opstanak.

I da budemo jasni: danas je zapadni svet u ratu sa neprijateljima demokratije. Potrebne su nam institucije koje su sposobne da se nose sa ovom strašnom pretnjom, da mobilišu sve raspoložive resurse i preduzmu hitne mere, a ne da traže ustupke i zaobilazna rešenja gde god je to moguće.

Struktura EU kakva je danas nije izgrađena za prelazak na režim konfrontacije, već je zasnovana i negovana na rečniku saradnje. Prednosti koje su bile njene najveće snage su fundamentalno neprikladne prirodi sadašnjih izazova.

Pored rastuće snage i konsolidacije globalne autoritarne mreže, svedoci smo istovremenog povlačenja Amerike sa međunarodne scene. Zato NATO nije odgovor na izazov sa kojim se Evropa suočava zbog autoritarne mreže – njome previše dominiraju i previše zavise Sjedinjene Države.

Lako je kriviti Trampa što se povlači i ostavlja Evropu slabom i bespomoćnom, ali on je samo razotkrio ono što je oduvek bila razarajuća mana u evropskoj arhitekturi. EU je osnovana i negovana pod okriljem američke zaštite, njena formula ekonomske integracije nikada nije testirana bez moći najveće svetske vojne sile koja bi je podržala. Unija nikada nije morala da stoji sama.

Nije bilo ni realno ni mudro očekivati da Amerika uvek plaća račun za bezbednost kontinenta, a Tramp je konačno izvukao tepih ispod ove krhke pretpostavke. Evropa je ostavljena da se bori da pronađe put napred, dok Putin nastavlja svoje napredovanje – a Amerika se uglavnom povlači po strani.

Najnoviji trgovinski sporazum potpisan sa SAD samo podvlači ovu zavisnost i njene visoke troškove. Jednostrane tarife i 750 milijardi dolara koje je EU obećala da će potrošiti na američku energiju jedva su prikrivena plaćanja za kontinuirano prisustvo američkih trupa koje ostaju na kontinentu. Evropa, nesposobna da sama obezbedi svoju odbranu, drži se onoga što je Amerika spremna da pruži.

Do sada, Evropa nije bila u stanju da efikasno odgovori na pretnju Rusije, jer je za to potrebna potpuno nova i smela paradigma za evropsko upravljanje. Umesto toga, videli smo kako evropske zemlje posrću, preduzimajući raštrkane akcije u pravcu svog cilja, bez stvarne želje za konfrontacijom.

Istorija sankcija nametnutih Putinovom režimu tokom rata u Ukrajini je savršena ilustracija. Osamnaest tranši sankcija je potpisano i uspostavljeno, a ipak Putin i dalje može da vodi svoj rat, održava ofanzivu na bojnom polju i posluje sa svojim međunarodnim saradnicima.

Još uvek ima dosta prostora za nanošenje ekonomske štete režimu, čak i nakon svih ovih rundi, jer nijedna od sankcija nije bila osmišljena da zada odlučujući finansijski udarac. One su primeri postepenog pristupa kreiranju politike koji EU otelotvoruje, onog koji ima za cilj da nežno gurne protivnika za pregovarački sto. Naravno, ovakav pristup ne funkcioniše kod diktatora; zapravo, on samo hrani njihovu agresiju.

Još jedan primer je milion artiljerijskih granata kalibra 155 milimetara koje je trebalo poslati Ukrajini. Pola godine kasnije, Evropa je morala da prizna da unija od 27 zemalja nije u stanju da proizvede ili nabavi tu količinu.

Da bi sve bilo još gore, Rusija je objavila da je Severna Koreja obezbedila milion granata iz sopstvenih zaliha. Jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu je, očigledno, nadmašila najprosperitetniji kontinent u snabdevanju municijom svog ratnog saveznika.

U odsustvu evropskih lidera spremnih da prihvate autorstvo za svoj novi put napred, budućnost kontinenta bi vrlo lako mogla biti napisana u Moskvi. Ako bi Putin napao zemlju NATO-a koja je takođe članica Evropske unije, to bi potreslo temelje evropskog jedinstva kao ništa do sada.

I zato se vredi zapitati da li Evropa koja nije u stanju da brani svoj narod može imati ikakvu smislenu budućnost. Sastanak održan nakon bombardovanja evropske prestonice radi razgovora o kompromisnoj rezoluciji služio bi samo kao nadgrobni spomenik samom evropskom projektu.

Čak i ako se najgori scenariji ne ostvare, trenutna neefikasnost Unije je već postala parališuća. Da li današnja Evropa može imati viziju i sposobnost da stvori nešto poput Šengenskog prostora ili monetarne unije? Može li se značajno proširiti ako je ćorsokak na kraju svede na status pukog posmatrača u ratu protiv Ukrajine, hibridnom ratu protiv Moldavije ili nevojnom preuzimanju Gruzije?

Neizbežan zaključak je da EU rizikuje da postane irelevantna i ispari ukoliko se ne naprave fundamentalne izmene samog Ugovora. Ovo je očigledno monumentalan zadatak, ali nakon što smo bili svedoci toliko uskih grla i kvarova u trenutnom sistemu, bar imamo jasnu sliku o tome kako bi neophodne promene morale da izgledaju. A osnovni predlog nije ni nov.

Godine 2017, nemački i francuski lideri su izneli ideju o „višebrzinskoj Evropi“, predlažući najfundamentalniju rekonstrukciju okvira EU do sada. Da nije bilo pandemije Kovid-19 i ruskog rata protiv Ukrajine koji je usledio, ovaj predlog je mogao da se razvije u glasniju debatu o regionalizaciji Unije.

Ova ideja i dalje ima potencijal da se vrati, posebno u nordijsko-baltičkom regionu, gde zemlje aktivno traže jaču bezbednosnu i odbrambenu integraciju i gde je ruska pretnja jasno shvaćena. U međuvremenu, delovi Zapadne Evrope već se razlikuju u interesima od onih na Severu.

A u neliberalnom bloku, Mađarska i Slovačka željno iščekuju izbore u Češkoj, nadajući se da će se nova vlada pridružiti njihovim antievropskim, proruskim redovima.

Pa ipak, današnji evropski lideri i dalje se drže ideala potpuno mirnog bloka, ističući ovu posvećenost nenapadanju kao ono što ga razlikuje na međunarodnoj sceni. Kao da bi prilagođavanje novoj realnosti rata poništilo osnivačku misiju EU, kada je upravo suprotno – usvajanje novih, strožih mera jedina je šansa koju Evropa ima da spase projekat vođen mirom koji je tako pažljivo negovala.

U tom duhu, vreme je da se okrene nova stranica u evoluciji EU. Ruske imperijalne ambicije nisu bile ograničene Minskim sporazumima iz 2014. i 2015. godine, ali bi mogle biti ograničene revizijom ugovora koji čine Uniju.

Sada je vreme za sledeću verziju evropskog projekta, prerađenu i ojačanu za budućnost.

Prvo, jednoglasnost. Evropska unija je osnovana kao projekat zajedničkih ciljeva i donela je brda sporazuma namenjenih unapređenju njene vizije. Dostignuća u takvim razmerama sada deluju nezamislivo – jer ne dele svi u Evropi zajednički cilj.

Mađarska, jedan od najvećih primalaca kohezionih fondova EU, aktivno radi protiv evropskog projekta. Slovačka ne zaostaje mnogo. Što se tiče bezbednosti, Španija i dalje insistira da je EU projekat mira i kulture, a ne koalicija koja takođe mora da se brani. Ako Evropa želi da preživi, mora da napusti princip jednoglasnosti.

Drugo, geopolitika. Evropa je izlečila mnoge rane koje je ostavio Hladni rat prihvativši zemlje istočnog krila u svoje krilo. Ovo proširenje je verovatno bio najveći geopolitički uspeh EU. Ali zadatak nije završen i ima još koristi koje treba ubrati. Ukrajina, Moldavija, Gruzija i Jermenija imaju stanovništvo koje se u ogromnoj većini identifikuje sa Zapadom.

EU mora ili da ponudi ovim zemljama verodostojan put ka evropskoj budućnosti, ili će neprijatelji demokratije nastaviti da grade puteve za njih u drugom smeru.

Treće, odbrana. Projekat mira ne može opstati ako se mir ne brani. Doba dividende mira je završeno. Mora početi nova era – era u kojoj će Evropa stajati u odbrani sebe i svojih saveznika.
Neće biti mirne koegzistencije sa Putinovom Rusijom. I Evropa bi na kraju mogla shvatiti da je takva koegzistencija sa Sijevom Kinom takođe nemoguća. Pouzdani američki bezbednosni štit neće biti tako jak – niti pouzdan – kao ranije.

Evropa mora da razvije instrumente koji mogu pomoći u odbrani vrednosti za koje se EU zalaže. Mora se transformisati iz miroljubive komune u instituciju sposobnu da odgovori na pretnje od stvarno nasilja, sposobnu da se čvrsto suprotstavi onima koji žele njen kraj.

Evropa nije osuđena na propast. Ali da bi preživela, potrebno je razumevanje da sloboda više nije besplatna i da se sva raspoloživa sredstva moraju koristiti za njenu odbranu.