Ova ideja može zvučati radikalno, čak i drsko: Šta Putin zaista želi?

Odgovor na to pitanje je ključan za razumevanje kako će Putin pristupiti bilo kakvom pokušaju da se sukob okonča.

Pitanje nije sasvim nerazumno, budući da Putinovi izgovoreni ciljevi, često nazvani „korenskim uzrocima“ sukoba, zvuče potpuno apsurdno (kako je američka administracija navodno otkrila na samitu u Aljasci u avgustu, kada je Putin održao predavanje o detaljima ranog srednjovekovnog istočnoevropskog perioda).

Međutim, postoji jedan cilj koji ne dobija uvek dovoljno ozbiljnu pažnju – a to je žestoka ruska želja da joj se prizna njen navodni status velike sile, piše Evgeni Roščin, gostujući istraživač u Centru Henrija A. Kisindžera za globalna pitanja pri Školi za napredne međunarodne studije (SAIS) Džons Hopkins univerziteta, i komentator ruske spoljne politike i međunarodne politike, u analizi za Centar za evropske analize.

Istina je da ova težnja nije nova na meniju ambicija Kremlja. Ali poslednjih meseci je postalo jasno da je ruski režim redefinisao ko može da joj dodeli to priznanje i na kojim osnovama ono može biti dato. Razumevanje ovog može dati ključ za buduće rešavanje sukoba.

Suština Putinovih ciljeva izražena je na godišnjem sastanku Valdajskog kluba 2. oktobra. Putin koristi ovaj događaj da reflektuje aktuelne globalne trendove i formuliše sopstvenu viziju međunarodnog poretka. Tema ovogodišnjeg skupa bila je „Policentrični svet: Uputstvo za upotrebu“.

Dok je ideja multipolarnosti, ili policentričnosti – Putin izgleda koristi ova dva termina naizmenično – dugo bila omiljena tema Ministarstva spoljnih poslova Rusije i pripadajućih think-tankova, ove godine je diskusija dobila važan preokret.

Ranije je multipolarnost predstavljana kao utvrđena činjenica. Sada se poruka pomerila ka potrebi da se ona ostvari, što sugeriše da svetovna politika prolazi kroz proces evolucije ka multipolarnosti i da je on još uvek nedovršen.

Više nije činjenica svetske politike, već cilj. Da bi se ovaj projekat završio, mora postojati završni čin, odlučujući potez koji bi učinio multipolarnost stvarnom.

Ova ideja može zvučati radikalno, čak i drsko. U svom govoru, Putin je opisao kako trenutna multipolarnost izgleda, dajući detaljan prikaz njenih osnovnih uslova. Ipak, nedovršenost projekta je naglašena kada je primenio ideju na sadašnjost.

Ako bi prava multipolarnost postojala, Putin je spekulisao, NATO ne bi pokušavao da se širi, a države bi težile dubljem razumevanju uzroka rata u Ukrajini.

Perjanica ovog foruma i glavni intelektualni tumač spoljnopolitičkih ciljeva Kremlja, Fjodor Lukjanov, ponovio je ovu tezu, optimistično procenjujući da je proces na jasnom putu ka ostvarenju.

Šta bi moglo doneti prirodan završetak tog procesa? Odgovor na ovo pitanje znači postavljanje Putinove pozicije u kontekst globalne geopolitike.

Rat u Ukrajini dostigao je ćorsokak. Iako ruska vojska trenutno napreduje, sporo je, i daleko je od jasnoće da li će vojna sila koja je izgubila više od 219.000 mrtvih i stotine hiljada ranjenih uspeti da ostvari značajne vojne dobitke.

Kako bi nadoknadio pogoršanje odnosa sa Zapadom, svojim glavnim trgovinskim partnerom, Kremlj se okrenuo Kini.

To se pokazalo kao spasonosno, ali je ovu obnovljenu prijateljsku vezu obojilo i u nijanse zavisnosti. Kako bi se zaštitio od takve zavisnosti, Kremlj je nastojao da diverzifikuje svoje saveze, najvažnije kroz partnerstva sa globalnim akterima u okviru proširene organizacije BRICS+ i Kineski dominantne Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS).

Ipak, u svim ovim naporima da se grade koalicije koje bi jednog dana mogle postati globalna infrastruktura multipolarnosti, Kina ostaje prva među nejednakima, sa BDP-om koji je sada gotovo deset puta veći od ruskog.

Sa globalnog aspekta, Rusija je ekonomski slabija zemlja. Čak nije ni među pet glavnih trgovinskih partnera (ako se EU računa kao jedinstvena celina) nijednog od originalnih članova BRICS-a.

Iako je možda korisno diskutovati o ekonomskim žalbama za istim stolom sa Rusijom, glavni akteri sa kojima članovi ovih koalicija nastoje da sklapaju dogovore su zaista veliki igrači – Kina, Sjedinjene Države i Evropska unija (EU).

Pitanje koje bi Rusiji njeni konkurenti mogli postaviti jeste šta ta zemlja nudi i zašto je značajna u zamišljenom multipolarnom svetu. Čak i velika ruska snaga u energentima iz ugljovodonika gubi na vrednosti i značaju kako obnovljivi izvori energije postaju sve važniji.

Putinova težnja za priznanjem kao sile sposobne da ostvari multipolarnost može biti povezana sa širim dogovorom sa Sjedinjenim Državama o bezbednosnim garancijama, ma koliko one bile nejasno definisane.

Ova ambicija je deo narativa Kremlja bar od 2021. godine, kada je tražio od Bajdenove administracije da okonča garancije i povuče garnizone iz nekih od novih članica NATO-a.

Moskva istrajava u tvrdnji da je rat protiv Ukrajine zapravo rat sa NATO-om ne bi li se takozvani „pregovarački“ proces koji je prethodio samitu u Aljasci predstavio kao obnova odnosa sa SAD na širem nivou, kao i u Putinuovoj nedavnoj ponudi za dalje produženje Sporazuma o smanjenju strateškog naoružanja (New START).

Iako su prvobitni zahtevi za takav sporazum bili uglavnom fasada za planove invazije, postizanje dogovora u ovom ključnom trenutku moglo bi Putinu ponuditi jeftin izlaz iz rata i, što je još važnije, diplomatsku nagradu koju bi mogao iskoristiti u gradnji koalicija sa takozvanim Globalnim Jugom.

Ako bi Putin uspeo da obezbedi takav sporazum sa Donaldom Trampom, izdvojio bi se među ostalim globalnim akterima, koji mogu u najboljem slučaju da se nadaju povoljnom trgovinskom aranžmanu sa novom američkom administracijom.

U tom smislu, Putin bi nadmašio čak i Kinu u njenim pokušajima da balansira prema SAD, i dobio bi glasniju ulogu među liderima Globalnog Juga u razgovorima o globalnim i regionalnim sigurnosnim aranžmanima.

Drugim rečima, Kremlju je potreban dogovor ne toliko da bi normalizovao odnose sa Vašingtonom, već da bi povećao svoj međunarodni uticaj i tako opravdao svoju ulogu u globalnim forumima – uključujući Ujedinjene nacije, BRICS+, Šangajsku organizaciju za saradnju (SCO) i druge.

Ako je ovo zaista put ka miru u Ukrajini koji Kremlj želi da sledi, to će podrazumevati kompromise, ali čak i nejasno formulisani sporazum sa SAD predstavljaće pobedu priznanjem Moskve na globalnoj sceni.

Iako troškovi takvog priznanja mogu delovati podnošljivo za SAD, ono bi neminovno ojačalo moć priznate strane. U ovoj novoj ulozi, Moskva bi imala veću slobodu da utiša ili čak oslabiti međunarodno pravo, i da preoblikuje globalno upravljanje po sopstvenoj meri.