Politiko analizira: Krajnja desnica u Evropi jača nego ikada, haos im daje priliku

Donald Tramp možda se vratio u Belu kuću, ali međunarodni pokret populista usklađenih sa MAGA-om naišao je na probleme preko Atlantika, piše Politico.

Na izborima u Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji, Rumuniji – kao i u širokom glasanju u 27 zemalja EU za Evropski parlament – mejnstrim kandidati porazili su populiste i ekstremno desničarske nacionaliste.

„I dalje postoji većina u centru za snažnu Evropu, a to je ključno za stabilnost“, rekla je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, nakon prošlogodišnjih izbora za Evropski parlament.

„Drugim rečima, centar se drži“.

Šesnaest meseci kasnije, taj stisak deluje sve samo ne sigurno.

Političari tvrde desnice i ekstremne desnice sada vode na anketama u Francuskoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, pa čak i u Nemačkoj.

Rejting britanskog premijera Kira Starmera je jadnih 21 procenat. Njegov francuski kolega, Emanuel Makron, stoji još gore – na 11 procenata – a raspoloženje je toliko mračno da se spektakularna krađa u Luvru ove jeseni tretira kao ogromna metafora zemlje nesposobne da se nosi sa svojim izazovima.

Čak se i konzervativci same fon der Lajen sada oslanjaju na glasove ekstremne desnice kako bi njeni planovi bili usvojeni u Briselu. Jedan ogorčeni centrist uporedio je taj zaokret sa onim koji su sprovodili nemački političari koji su omogućili Adolfu Hitleru da dođe na vlast.

Populisti na ekstremima, u međuvremenu, predstavljaju sebe kao očiglednu alternativu populaciji koja želi promene. I sada mogu da računaju na Trampovu pomoć: u brutalnom raskidu sa transatlantskim normama, nova Strategija nacionalne bezbednosti SAD ima za cilj da američkom diplomatijom neguje „otpor“ političkoj korektnosti u Evropi – posebno po pitanju migracija – i da podrži stranke koje opisuje kao „patriotske“.

Sam Tramp rekao je za Politico da bi podržao kandidate za koje veruje da bi Evropu usmerili u pravom smeru.

Na tom pomeranju udesno, u naredne četiri godine politička mapa Zapada suočava se sa najdramatičnijim preokretom od Hladnog rata. Posledice po geopolitiku od trgovine do odbrane mogle bi biti duboke.

„Ono što (Evropljani) dobijaju od Trampa jeste strategija maksimalne polarizacije koja iznutra prošupljuje centar“, rekao je Vil Maršal iz Progressive Policy Institute, centrističkog američkog tink-tenka koji je podržao Bila Klintona devedesetih.

„Stare etablirane stranke levice i desnice koje su dominirale posleratnom erom oslabile su“, rekao je. „Pobuna nacionalističke ili populističke desnice je usmerena protiv njih“.

Nigde ova nedavna transformacija nije dramatičnija nego u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Sa svojim antiestablišmentskim programom i oštrom borbom protiv imigracije, Faražova Reform UK nudi biračima platformu u potpunom skladu sa ekstremno desnim partijama koje su ojačale širom Zapada.

Prema anketama, Faraž sada ima realnu šansu da postane sledeći britanski premijer kada bi se izbori održali danas. (Opšti izbori su zakazani za 2029).

Zaprepašćujuće je da je još u julu 2024. Starmerova Laburistička partija osvojila istorijsku ubedljivu pobedu, a neki od njegovih trijumfalnih savetnika otputovali su u SAD da savetuju demokrate o strategiji.

Faražov zapanjujući uspon sa margine na čelo političke revolucije nosi pouke daleko izvan britanskih granica. Evropljani odrasli u staroj školi mejnstrim politike strahuju da tradicionalni centar – njihov prirodni teren – više neće izdržati.

„Trajno nestabilno“

Makron je, sa svoje strane, pokušao da odgovori na uspon tvrde desnice raspisivanjem prevremenih izbora za francusku Nacionalnu skupštinu prošle godine. Kockanje mu se obila o glavu, donoseći podeljen parlament koji od tada nije uspeo da se dogovori o ključnim ekonomskim politikama. Makron je sada istorijski nepopularan.

Sukobi francuskih poslanika oko budžeta srušili su tri Makronova izbora za premijera od leta 2024. Odbijanje njegove mere za podizanje starosne granice za penziju nateralo je kreditne agencije da razmatraju štetno smanjenje rejtinga.

Makron, koji je i sam postao predsednik pokretanjem nove centrističke stranke da bi se suprotstavio političkom establišmentu, sada nema tradicionalnu partijsku mašineriju koja bi mu učvrstila poziciju.

„Ostaviće za sobom politički pejzaž koji je možda trajno nestabilan. To je neoprostivo“, rekao je Alen Mank, uticajni savetnik i nekadašnji Makronov mentor.

Haos daje priliku populistima. Glavni političari koji dominiraju razgovorima o sledećim predsedničkim izborima pripadaju ekstremno desnom Nacionalnom okupljanju Marin Le Pen i njegovom mladom predsedniku Džordanu Bardeli, koji su u anketama na visini od 34 procenta.

I u Nemačkoj se centar postepeno urušava.

Iako su konzervativci kancelara Fridriha Merca pobedili na vanrednim izborima u februaru, njegova ideološki neujednačena koalicija – sastavljena od konzervativnog bloka i socijaldemokrata (SPD) – ima jednu od najtanjih parlamentranih većina još od 1945, sa samo 52 procenta mesta.

To ostavlja Mercovu koaliciju ranjivom na male pobune u sopstvenim redovima i otežava mu da postigne bilo šta ambiciozno.

Krajnje leva Die Linke i ekstremno desna Alternativa za Nemačku (AfD) takođe su snažno napredovale na poslednjim izborima, pri čemu je AfD ostvario najbolji rezultat jedne ekstremno desne stranke u nacionalnim izborima od Drugog svetskog rata.

Mercov pokušaj da „izvuče zube“ AfD-u pomeranjem svojih konzervativaca oštro udesno po pitanju migracije izgleda da se obio o glavu. AfD je nastavio da jača, nadmašujući Mercove konzervativce u mnogim anketama.

Uspon ekstremne desnice kulturni je šok za mnoge centrističke Nemce, s obzirom na duboko ukorenjenu želju zemlje da izbegne ponavljanje svoje prošlosti. „Dugo smo u Nemačkoj mislili da ćemo, sa našom istorijom i načinom na koji učimo u školama, biti pomalo imuni na to“, rekao je jedan zabrinuti nemački zvaničnik. „Ispostavilo se – nismo“.

Čak ni u Holandiji, gde je centrist Rob Jeten u oktobru ostvario čuvenu, ali tesnu pobedu nad ekstremno desničarskim Geertom Vildersom, mejnstrim političari nemaju razloga za opuštanje.

Vildersova Partija slobode i dalje je jedna od najvećih snaga u zemlji, osvojivši isti broj mesta kao Jetenova D66. Mogao bi se lako vratiti sledeći put, baš kao što je Tramp to učinio u SAD.

Gde su nestali svi birači?

Prema istraživačkoj kući Ipsos, veliki deo birača u mnogim zapadnim demokratijama sada ima malo poverenja u politički proces. Dok i dalje veruju u demokratske vrednosti, nezadovoljni su načinom na koji demokratija funkcioniše za njih.

Veliko istraživanje sa oko 10.000 ispitanika u devet zemalja pokazalo je da je 45 procenata nezadovoljno, što hrani podršku ekstremima. Među biračima krajnje levice (57 procenata) i krajnje desnice (54 procenta), nivo nezadovoljstva bio je najveći.

Zemlje sa najvećom stopom nezadovoljstva u Ipsosovoj studiji bile su Francuska i Holandija, gde je politički haos teško narušio poverenje u sistem.

Uporedo sa pandemijom koronavirusa i posledicama lokdauna, najveći pokretači nezadovoljstva bili su troškovi života, imigracija i kriminal, kaže Gideon Skiner iz Ipsosa.

Poverenje u politiku opalo je devedesetih i pretrpelo novi udar krajem 2000-ih, u vreme finansijskog kraha, rekao je on.

„Možda postoje konkretne stvari koje su to pogoršale tokom poslednjih nekoliko godina, ali to je takođe i dugoročno stanje“, rekao je Skiner za Politico. „To je nešto o čemu moramo da brinemo i ne postoji čarobno rešenje koje može sve da popravi“.

Možda je najveći problem aktuelnih centrista to što su u većini slučajeva njihove ekonomije toliko uspavane da jednostavno nemaju fiskalnu moć da potroše novac na pitanja do kojih je razočaranim biračima najviše stalo – poput visokih troškova života, oslabljenih javnih službi i migracija.

Vanredno stanje nejednakosti

Finansijska kriza 2008. i lokdauni zbog koronavirusa 2020–21. ostavili su mnoge vlade bez novca. U Ujedinjenom Kraljevstvu, na primer, ekonomija je bila 16 procenata manja nego što je trebalo da bude deset godina nakon krize 2008, kada bi se nastavili raniji trendovi rasta, prema Anandu Menonu, profesoru evropske politike na King’s College London.

„Ključno je da je uticaj finansijske krize, kao i uticaj toliko drugih stvari u našoj politici, bio masovno nejednak“, rekao je Menon. „Prosperitetna mesta sa visokom produktivnošću i dobro obrazovanom radnom snagom pretrpela su mnogo, mnogo manje nego siromašniji delovi zemlje.“

Nobelovac Džozef Stiglic dostavio je studiju G20 u novembru upozoravajući da se svet suočava sa „vanrednim stanjem nejednakosti“. Podstaknuta ratom, pandemijom i trgovinskim poremećajima, kriza rizikuje da pripremi teren za još autoritarnije lidere, navodi se u njegovom izveštaju.

U mnogim zapadnim zemljama, centar nije samo metafora. U glavnim gradovima poput Londona, Pariza i Vašingtona gomilaju se moć i novac, a ekonomske i političke elite nastoje da održe svoj stisak nad statusom kvo.

Što se dalje putuje od tih centara prema oblastima u padu, veća je verovatnoća da će se naići na podršku radikalnoj politici.

Sloboda govora – barem u MAGA definiciji – još je jedna žrtva konvencionalne centrističke vladavine u Evropi, dok politička korektnost prelazi u „cenzuru“, navodi se u američkom dokumentu.

U intervjuu za Politico ranije ove nedelje, Tramp se u potpunosti uskladio sa dokumentom strategije. Evropske zemlje „propadaju“, a njihovi „slabi“ lideri mogu očekivati izazove od rivala uz američku podršku, rekao je. „Ja bih podržao“, dodao je.

U Briselu, udarac u vidu Trampovog intervjua i strategijskog dokumenta ponovo je ostavio diplomate i zvaničnike povređene i uznemirene, nakon perioda u kojem su se usudili da se nadaju da transatlantski savez nije mrtav. Jedan EU diplomat je iskreno ocenio Trampovu novu metodu: „To je autokratija.“

Šta dalje?

Postoje razlozi za optimizam kod centrista. U Rimu, stranka Braća Italije Đorđe Meloni, iako krajnje desničarska, postala je manje ekstremna na vlasti, a najgore slutnje umerenih o grupi sa istorijskim korenima u neonacizmu se nisu ostvarile. Ona ostaje popularna, i dok vodi kulturni rat kod kuće, izbegava gnev EU rukovodstva i održava dobre odnose s Trampom.

Populisti i nacionalisti ne pobeđuju uvek. Tramp je izgubio 2020. U Holandiji, Vilders je izgubio u oktobru ove godine, iako samo za dlaku. Rumunija, centristički kandidat Nikušor Dan, pobedio je na predsedničkim izborima u maju, ali opet tesno pobedivši svog desničarskog rivala.

Sledeća godina doneće još izbora na kojima će centristi i njihovi populistički rivali biti testirani. U Mađarskoj, premijer Viktor Orban, dugo smatran „lošim dečkom“ krajnje desnice u EU politici, bori se da zadrži vlast na izborima koji se očekuju u aprilu.

Postoje i regionalni izbori u Nemačkoj gde AfD ima šanse da napreduje. Francuska bi mogla zahtevati još jedne vanredne izbore da bi se prekinula politička paraliza. Trampovi diplomati i zvaničnici biće spremni da se umešaju.

Stranka Faragea takođe će biti na glasačkim listićima 2026: očekuje se da će ostvariti napredak u Velsu, Škotskoj i na lokalnim izborima drugde sledeće proleće. Nakon toga, njegov cilj će biti opšti izbori u Ujedinjenom Kraljevstvu, očekivani 2029. godine, do kada evropska politika može izgledati potpuno drugačije.

„Naravno da poznajem gospodina Orbana i naravno da poznajem Giorgiju Meloni, naravno da poznajem te ljude“, rekao je Farage za Politico na nedavnom Reform skupu. „Sumnjam da ću nakon sledećeg izbornog ciklusa u Evropi poznavati još više ljudi“.