Zašto bi odluka Trampa da ne isporuči rakete Tomahavk mogla biti dobra vest za Ukrajinu?

U rukama ukrajinskih snaga, ona bi nesumnjivo nanela štetu ruskim snagama i infrastrukturi, što je verovatno razlog zbog kojeg Vladimir Putin izdvojeno vreme koristi za pretnje o posledicama isporuke ove rakete.

Bela kuća je prvi put u oktobru pomenula mogućnost isporuka Tomahavk raketa, ali se kasnije povukla. Nedavna poseta Volodimira Zelenskog Sjedinjenim Državama nije rezultirala dobijanjem obavezujuće potvrde, a Tramp je 2. novembra izjavio da dogovor trenutno nije moguć.

Vesti će razočarati ukrajinsku vladu, koja je dogovor videla kao važan znak američke podrške i podsticaj za svoju kampanju dugog dometa unutar Rusije. Ipak, srednjeročno, to bi za Ukrajinu mogla biti dobra vest, piše u analizi za CEPA.org Fabian Hofman, doktorski istraživač na Oslo Nuclear Project (ONP) fokusiran na tehnologiju raketa, nuklearnu strategiju i evropsko odvraćanje.

Koliko Ukrajini zaista trebaju ove rakete i koje bi koristi one pružile?

Tokom protekle dve godine, Ukrajina je razvila impresivnu sopstvenu raketnu industriju i postala značajno manje zavisna od zapadnih partnera. Ipak, i dalje se suočava sa teškoćama u povećanju proizvodnje teških raketa, što pokazuje potrebu za industrijskim ulaganjima.

Oružane snage Ukrajine će nesumnjivo ceniti Tomahavk zbog njegove sposobnosti da pogađa čitave vojne proizvodne pogone. Ciljeva ima na pretek.

Ruska industrija naoružanja do sada je bila relativno netaknuta ukrajinskim udarima. Ovo posebno važi za fabrike koje proizvode sve veći broj dronova i raketa, koji se koriste u gotovo noćnim masovnim napadima na ukrajinske gradove i infrastrukturu.

Dva glavna cilja bila bi fabrika dronova Geran-2/Geran-3 dugog dometa u Alabugi i fabrika kratkodometnih balističkih raketa 9M723 u Votkinsku.

Obe se nalaze otprilike 1.400–1.500 kilometara od verovatnih mesta lansiranja, tj. unutar nominalnog dometa Tomahavki, ali na spoljnoj granici njegovog radijusa dejstva. To bi ograničilo sposobnost rakete da manevriše oko protivvazdušne odbrane, iako bi i dalje postojale potencijalne rute napada.

Međutim, postoji problem – broj raketa potrebnih da se nanese dovoljan udar na fabriku u Alabugi znatno je veći od ranije spominjanog broja u srednjim dvocifrenim vrednostima za moguće isporuke Tomahavk raketa.

Fabrika je udvostručila svoju veličinu između 2023. i 2025. i sada obuhvata oko 160.000 kvadratnih metara proizvodnog prostora (1,7 miliona kvadratnih stopa). Svaka bojna glava Tomahavke ima smrtonosni radijus od otprilike 13 metara, unutar kojeg može naneti katastrofalnu štetu.

Ako je cilj temeljno uništiti 50 odsto fabrike kako bi postala neoperativna na duži period, to zahteva najmanje 150 Tomahavk raketa, pod pretpostavkom da nijedna ne promaši cilj (bilo zbog interne greške ili neprijateljskih protivmera). To je očigledno nerealan scenario.

Ova procena takođe pretpostavlja da ukrajinski planeri ciljeva tačno znaju koje delove fabrike treba napasti, što možda i nije slučaj.

Tokom Drugog svetskog rata, veliki deo savezničkih obaveštajnih podataka za bombardovanje bio je fokusiran na lokaciju kritičnih mašina u nemačkim fabrikama i njihovo razlikovanje od neesencijalnih prostora, kao što su sobe za odmor.

Pitanje danas glasi da li ukrajinski planeri ciljeva imaju slične, detaljne informacije o tačnoj lokaciji ruskih CNC mašina, koje su ključne za proizvodnju naprednog oružja.

Postoji i pitanje da li decentralizovana i otvorena fabrika poput one u Alabugi – kako se vidi na video snimcima iz fabrike – uopšte nudi ove kritične ciljeve.

Fabrika balističkih raketa u Votkinsku, koja više zavisi od naprednih mašina, verovatno je ranjivija.

Ukrajina bi imala još jedan problem. Verovatno bi raspolagala samo vrlo ograničenim brojem platformi za lansiranje Tomahavk raketa, nazvanih Tajfun, što bi ozbiljno ograničilo učestalost lansiranja. To znači da je malo verovatno da bi mogla istovremeno ispaljivati velike salve Tomahavki.

Ovo ne znači da je ciljanje industrijskih postrojenja ovakvog tipa inherentno neizvodljivo. Nije, a delimično uspešni ruski raketni napadi na ukrajinske fabrike oružja tokom rata to i dokazuju.

Ipak, takve operacije su zahtevnije nego što komentatori obično sugerišu i, može se reći, zahtevaju više teških raketa nego što Ukrajina trenutno ima na raspolaganju.

Tomahavk ipak nudi prednost kombinacije tri ključne karakteristike: velikog dometa (preko 1.500 kilometara), relativno velike eksplozivne moći i visoke preciznosti – kombinacije sposobnosti koju Ukrajina trenutno nema u jednoj raketnoj jedinici.

U principu, to bi proširilo spektar ciljeva koje Ukrajina može napadati svojim raketnim arsenalom.

U poređenju sa postojećim konvencionalnim oružjem za dalekometne udare u Ukrajini, Tomahavk bi takođe predstavljao „tešku“ raketnu sposobnost, spajajući relativno veliku bojnu glavu sa dugim dometom i visokom preciznošću.

Najbliži ekvivalent u ukrajinskom arsenalu bio bi krstareća raketa Flamingo, za koju se navodi da ima domet od 3.000 kilometara i bojnu glavu od 1.150 kilograma. Međutim, status programa ostaje vrlo neizvestan, a inicijalne performanse su delovale pomalo razočaravajuće.

Postoji i alternativa napadima na fabrike dronova i raketa. Efikasniji pristup mogao bi biti fokusiran na poremećaj lanaca snabdevanja koji podržavaju proizvodnju dronova i raketa u Rusiji – ciljanje ključnih komponenti kao što su elektronika, eksplozivi, pogonska sredstva i kompoziti.

Ukrajina već sprovodi ovu strategiju, najnovije udarom krstarećom raketom Storm Shadow na hemijsku fabriku u Brjansku.

Ključno pitanje je da li je Tomahavk neophodan za ove zadatke, ili ukrajinski domaći sistemi ili britansko-francuski sistemi poput Storm Shadow – mogu da ih obave podjednako efikasno, ako ne i bolje.

Postoje i druge alternative. Zelenski je, takođe, pomenuo ideju o traženju američkog oružja koje zahteva manje obuke od Tomahavki. Iako nije jasno na koje rakete je mislio, moguće je da se radi o mini-krstarećim raketama i drugim pristupačnim sposobnostima dalekometnog napada poput Andurilovog Barakuda sistema i Zone 5 Technologies Rusty Dagger-a, koji su manje složeni i jeftiniji, iako i manje sposobni.

Situacija nije binarna, i Ukrajina bi nesumnjivo mogla efikasno koristiti 50 Tomahavki. Ipak, postoji i pitanje finansiranja.

Pošto su Sjedinjene Države sada praktično prekinule donacije vojne opreme Ukrajini, finansiranje bi moralo da dođe od evropskih vlada. One bi možda bile mudrije da procenjeni iznos od 125–200 miliona dolara (pretpostavljajući cenu po jedinici od 2,5–4 miliona dolara) usmere direktno u ukrajinsku raketnu industriju.

S obzirom na to da proširenje domaće proizvodnje raketa u Ukrajini ostaje glavni strateški prioritet, ovo bi mogla biti korisnija opcija. U svakom slučaju, snabdevanje Ukrajine Tomahavkama neće odlučiti rat.

Mnogo važnije je da evropske vlade nastave da ulažu značajna sredstva direktno u ukrajinski raketni sektor.