„Smena Vučića ključna, imperijalne fantazije Srbiji se uvek obiju o glavu“: Politički analitičar za Forin polisi

Desetine hiljada ljudi izašle su na ulice protestujući protiv autokratskog predsednika Aleksandra Vučića, dok su snimci provladinih ekstremista kako brutalno prebijaju studentske demonstrante dodatno pojačali pritisak na evropske i američke zvaničnike da se distanciraju od Beograda, piše Jasmin Mujanović, politički analitičar specijalizovan za politiku Jugoistočne Evrope u analizi za Foreign Policy.

Tvrdnje o predstojećem „građanskom ratu“ sve više se pojavljuju u javnom diskursu -ali potencijalne posledice i sukobi mogli bi da prevaziđu granice same Srbije, navodi Mujanović.

Vučić se vratio u srpsku politiku 2012. prvo kao potpredsednik vlade u novoformiranoj Srpskoj naprednoj stranci (SNS), zatim kao premijer 2014, a konačno i kao predsednik 2017.

Ipak, tokom 1990-ih proveo je većinu vremena u redovima ultranacionalističke Srpske radikalne stranke, a kasnije je bio i ministar informisanja u poslednjoj Miloševićevoj vladi.

Kao premijer i kasnije predsednik, Vučić je odmah počeo da oponaša svog bivšeg šefa – pokrenuo je obračun sa slobodnim medijima, a SNS je više puta optuživana za sistemsku izbornu prevaru.

Takođe, agresivno je obnovio veze Srbije s Moskvom i Pekingom.

Ipak, uprkos sve autokratskijem pristupu, Vučić se sve teže nosi sa rastućim nezadovoljstvom prema njegovoj vlasti, navodi se.

Široko je okrivljen za urušavanje nadstrešnice u Novom Sadu, jer je, pored svih drugih kritika na račun njegove vlasti, već dugo optuživan da unosne građevinske ugovore dodeljuje isključivo političkim saveznicima, pri čemu zaobilazi bezbednosne propise.

Razumljivo je što se analize događaja u Srbiji uglavnom fokusiraju na antivladine proteste kao sredstvo za obnovu legitimne, demokratske vlasti u zemlji. Ipak, takva gledišta često zanemaruju šire posledice promene režima u Srbiji ili njenog izostanka po Zapadni Balkan.

To je ozbiljan propust jer su, još od pada Miloševića, srpski lideri u velikoj meri nastavili da usmeravaju državnu politiku prema političkim i teritorijalnim pretenzijama Beograda prema susednim državama – niko više od Aleksandra Vučića.

Kako je nedavno pisalo u uredničkom komentaru Gardijana: „Vučić je zlonameran akter u politici zapadnog Balkana. Iza granica Srbije, on već dugo neguje podmuklu i destabilizujuću etnonacionalističku agendu u vezi sa Kosovom i Republikom Srpskom – entitetom s većinskim srpskim stanovništvom u Bosni i Hercegovini“.

Vučićeva dosledna posvećenost velikosrpskoj ideji iz Miloševićevog vremena – o „Velikoj Srbiji“ iskrojene od teritorija susednih država – najjasnije se pokazala tokom smrtonosnog napada u Banjskoj 2023. godine, kada su paravojne snage napale kosovsku policiju.

Uprkos oštrim osudama tadašnje Bajdenove administracije, Vučić je nastavio da šalje signale o svojim aspiracijama da ujedini Srbe širom Zapadnog Balkana.

Međutim, za mnoge van Srbije i dalje nije jasno u kojoj meri antivladini protesti u zemlji zaista predstavljaju prekid s Vučićevim ideološkim projektom.

Da li je drugačija Srbija moguća?

Nema sumnje da je Vučić lično nepopularan. Ali prisustvo ratnih veterana, za koje se sumnja da su počinili ratne zločine na Kosovu, česta upotreba nacionalističke ikonografije i retorike tokom protesta, kao i podrška mobilizacijama od strane pojedinih delova ekstremne desnice u Srbiji – sve to izaziva zabrinutost.

Da li je drugačija Srbija moguća? Da li bi Vučićevo svrgavanje zaista označilo transformaciju srpskog društva ili samo uspon nove nacionalističke elite?

Savremena istorija Srbije svakako sugeriše da su pokušaji kombinovanja demokratske vladavine s imperijalističkom spoljnom politikom osuđeni na propast.

Jedan za drugim, srpski režimi još od 1878. pokušavali su da prošire granice zemlje, a osim pripajanja Vojvodine 1918.  svi su na kraju propali. Kolonizacija Kosova i (Severne) Makedonije nije uspela, unija s Crnom Gorom je propala a ratovi protiv Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine okončani su porazom Srbije.

Čak i Republika Srpska (RS) u Bosni i Hercegovini – ratni separatistički entitet koji su stvorile Miloševićeve paravojne snage i koji je kasnije reintegrisan u BiH kroz Dejtonski sporazum – danas je politički i ekonomski neuspeh.

Njen dugogodišnji lider, secesionista Milorad Dodik uz podršku Beograda, smenjen je odlukom  sudova u BiH, stanovništvo RS-a se ubrzano smanjuje zbog masovne emigracije i pada nataliteta, a njena klimava ekonomija u potpunosti zavisi od Sarajeva.

Svaki pokušaj teritorijalnog širenja od 1918. završio se protiv srpskog naroda

Najvažnije od svega jeste da je svaki pokušaj teritorijalnog širenja Srbije od 1918. završio tako što se nasilje, koje je u početku bilo usmereno ka susednim državama, na kraju vratilo protiv samog srpskog naroda.

Jasna linija može se povući od sukcesivnog proterivanja muslimana iz Srbije posle 1835. preko široko rasprostranjenih zločina koje su srpske vlasti počinile nad albanskim stanovništvom okupiranog Kosova i Albanije tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, zatim obespravljivanja Bošnjaka u Bosni i Hercegovini tokom prve jugoslovenske države, njihovog progona i istrebljenja tokom 1940-ih od strane srpskih nacionalističkih milicija, pa sve do Miloševićevih ratova za osvajanje teritorija 1990-ih i, konačno, današnje Vučićeve vladavine.

Ako danas srpski narod zaista želi obnovu demokratije u svojoj zemlji, mora da odbaci imperijalnu megalomaniju svojih vođa i da konačno započne proces istorijskog pomirenja.

Nažalost, to otvoreno reći u današnjoj Srbiji i dalje je uglavnom tabu. Još gore, neki strahuju da bi takvo priznanje moglo poslužiti kao municija za režim i njegove apsurdne tvrdnje o stranoj „obojenoj revoluciji“ koja se navodno odvija u zemlji.

Bez katarze koja može doći jedino kroz priznavanje zločina i zverstava bivših lidera, i reakcionarne nacionalističke ideologije koja je zarobila generacije srpskih građana, Srbija ne može napraviti istinski napredak.

Istinski demokratska Srbija bi prihvatila suverenitet Kosova i priznala neophodnost NATO intervencije 1999. godine.

Istinski demokratska Srbija bi priznala genocidni rat agresije koji je vodila protiv Bosne i Hercegovine između 1992. i 1995. godine, i dozvolila toj zemlji da se konačno, bez stalnog mešanja Beograda (ili Zagreba), kreće ka ustavnom poretku usklađenom sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.

Istinski demokratska Srbija ne bi pokušavala da menja vlade susednih država niti da potkopava njihove kulturne i verske institucije.

Ipak, i ovo je tačno: ovi protesti možda neće doneti generacijsku promenu koja je potrebna Srbiji i celom regionu.

Ali predstavljaju priliku da se taj proces obnovi. To je prilika da se pojave novi lideri, da se usvoje nove ideje, i da se započnu novi razgovori unutar Srbije.

Njeni susedi će s pravom ostati oprezni prema bilo kakvoj navodnoj transformaciji u Beogradu. Ali i oni treba da se nadaju popuštanju dugotrajnih međudržavnih tenzija u regionu, od kojih je gotovo svaka u centru imala – Srbiju.

Drugačija Srbija možda deluje kao daleki cilj ali je moguća. Najosnovniji preduslov za to jeste odlazak Aleksandra Vučića, zaključuje Mujanović.