„SAD su prodale Ukrajinu“: Gardijan analizira poteze Trampa

Šezdesettrogodišnji učitelj iz Pensilvanije je konačno oslobođen putem razmene zatvorenika iz ruskog zatvora gde je odležao tri i po godine zbog posedovanja marihuane koju je njegova porodica, kako kaže, uzimala zbog bolova u leđima.

Njegov ovonedeljni dolazak kući bio je upravo ona vrsta prizora koji zagreva srce Donaldu Trampu koji treba da pokaže običnim Amerikancima da se pristajanje na ubistveni režim Vladimira Putina može isplatiti, a sam predsednik je rekao da se nada da će to označiti „početak odnosa gde možemo da okončamo taj rat“ u Ukrajini, piše u kolumni za Gardijan Gabi Hinslif.

Drugim rečima, nekoliko sati kasnije njegov novi sekretar odbrane, Pit Hegset, bio je u Briselu i diktirao efektivne uslove predaje Ukrajine, preko ukrajinskih glava i pod uslovima koje je bivši šef MI6 nazvao „zlatnom šansom“ da Putin ode.

Američka porodica se ponovo okupila. Država koja se mnogim njihovim sunarodnicima mora činiti udaljenom, naizgled je prodata za „šaku dolara“. Male pobede za one kod kuće koji su umorni od nošenja svetskih tereta, bes i neverica među saveznicima.

„To pomirenje nikada nije funkcionisalo“, rekla je šefica spoljne politike EU Kaja Kallas.

Počinjemo da vidimo kako izgleda „Amerika na prvom mestu“ u praksi, kao supersila koja je nekada pobedila izgradnjom saveza širom Zapada, a sada se dramatično preorijentiše.

SAD su previše zaokupljene Kinom i patroliranjem sopstvenim granicama da bi bile „primarno fokusirane“ na Evropu, objasnio je Hegset. „Jednostavno rečeno rat će morati da se završi, a šta se dešava nakon toga uglavnom je problem Evrope“.

Svaka pretpostavka da je Ukrajini kao suverenoj naciji dato da pregovara o svojoj budućnosti nestala je s informacijama da je Tramp već telefonirao Putinu i očigledno prihvatio većinu onoga što on želi, pre nego što su pregovori uopšte počeli.

Samoproklamovani najveći pregovarač veruje da Rusija treba da zadrži deo teritorije koju je silom zauzela – oni su, kako je obrazložio, izgubili „mnogo vojnika“, kao što to čine zemlje kada neprovocirano napadnu suseda – i da Ukrajina ne treba da pristupi NATO-u.

Već sada, Putinova agresija izgleda da je dovoljno nagrađena, ali tu je još nešto: američke trupe neće biti raspoređene da održavaju mir, a bilo koja evropska snaga neće moći da deluje pod NATO zaštitom – što znači da SAD ne bi bile obavezane da joj pomognu u slučaju napada.

A ako je Tramp nesklon da brani Ukrajinu, čini se da je zainteresovan za dogovor kako bi iz nje izvukao retke minerale potrebne visokotehnološkoj industriji SAD.

Dobrodošli u novo doba imperije, osim što je ovaj put Britanija na oštrici. To su nove imperijalne sile SAD, Kina i Rusija koje sada pokazuju prepoznatljivu ambiciju za teritorijalno širenje i usisavanje sirovina potrebnih za narednu industrijsku revoluciju, uz vojnu moć da precrtavaju granice po volji.

I dok je ova nedelja jasno bila najrazornija za Ukrajinu, zemlju koja je žrtvovala svoju decu u ovom brutalnom ratu i zaslužila mnogo bolje, ona takođe razbija neke britanske iluzije.

Ova zemlja je igrala iznad svojih mogućnosti u spoljnoj politici jer nikada nije delovala sama. Sa američkom vatrenom moći iza nas, mogli smo da blefiramo protiv naših neprijatelja, ali možda i da lažemo sami sebi.

Nismo morali da se suočimo sa onim što smo postali, a to je mala ostrvska zemlja sa velikim idejama o sebi čija bi redovna vojska – kako je nedavno upozorio ministar odbrane Alister Karns – bila uništena za šest meseci borbe u sukobu poput ukrajinskog.

Računajući na pretpostavku da više nikada nećemo voditi ništa osim malih, lokalizovanih ratova bez SAD-a uz nas, izgradili smo naše odbrane oko interoperabilnih sistema i tihe pretpostavke da američke trupe mogu popuniti praznine koje mi više nismo mogli.

Priprema za svet u kojem SAD možda više neće biti pouzdan saveznik ne znači samo više trošiti – iako je Hegset tvrdio da bi evropske vlade sada trebalo da izdvoje pet odsto BDP-a za odbranu, što je dvostruko više od 2,65 odsto koliko, kako se izveštava, Rakel Rivs kaže britanskim načelnicima da sebi to ne možemo priuštiti – već nešto više poput razbijanja omleta na njegove sastavne delove.

Uvek je trebalo da dođe vreme, 80 godina posle poslednjeg svetskog rata i sa novim pretnjama koje su se pojavljivale, kada su SAD, ne bezrazložno, zaključile da Evropa treba da stane na svoje noge.

Ali ono što je mogla biti postepena tranzicija postala je panična trka, sa posledicama za koje je javnost užasno loše pripremljena.

Možda ste umorni od kompromisa napravljenih za zaštitu SAD, od uvlačenja u sumnjive američke ratove. Ali svi oni koji su srdačno mrzeli da se SAD ponašaju kao svetski policajac mogli bi da razmisle šta se dešava sa naseljima iz kojih se policija iznenada povlači.

Neki će tvrditi da Britanija jednostavno može da preživi ovo turbulentno vreme napuštanjem svojih iluzija o veličini. Ali problemi ipak pronalaze i one koji ih ne traže, kao što je to tužno otkrila Ukrajina.

Opasnost je postati ruska ili kineska pudlica umesto američka, ili bar osećati se nemoćno da pomognemo našim prijateljima.

U Afganistanu 2021. godine imali smo uvid u to kako to izgleda, kada je iznenadno američko povlačenje pred talasom Talibana nateralo saveznicke trupe (koje nisu mogle da izdrže misiju bez njih) na haotičan egzodus.

Nešto slično možda se sada događa u Ukrajini, gde lideri EU, koji su iskreno obećali da će uvek biti uz Zelenskog, sada se suočavaju sa surovom stvarnošću da je praktično gotovo čim SAD povuče podršku.

To što je Tramp to učinio ne bi trebalo da iznenadi nikog. Fokus Vašingtona se pomerao ka Kini mnogo pre nego što je on došao u Ovalnu kancelariju, i nikada nije odustao od svog uverenja da je u oblasti odbrane Amerika prevarena, niti od svog bliskog odnosa sa Putinom.

Ne možemo reći da nismo bili upozoreni, a barem smo imali vremena da se pripremimo. Ali, kao i sa trgovinskim ratom koji je Trump stalno pretio da će započeti, na neki način, kada se to stvarno desi, i dalje je šok.

Na polju trgovine, Tramp je obično pretio dramatičnim potezima pre nego što je popustio kad bi bio dovoljno umiren, a možda će se nešto slično desiti i u vezi sa odbranom. Ali u oba slučaja, sama nesigurnost je korozivna.

To nas tera da ulažemo vreme i novac koje nemamo na planiranje za slučaj nužde, i ohrabruje one koji nam žele zlo. Izgledamo, i osećamo se, ranjivije, jer, istini za volju, i jesmo. Ovo je drugačiji svet, i Britanija će izaći kao drugačija zemlja iz njega.