Protesti u Gruziji i Srbiji: Vučić ne može da se promeni, EU ujedinjuje Gruzijce

Oba protesta su u svojoj srži prodemokratska. Čak se i vremenski okviri poklapaju, pošto je svaki pokret na ulici oko tri meseca, obećavajući da će se boriti do kraja, piše Gigi Kobakhidze za Civil Georgia.

Ljudi u obe zemlje sada mogu biti uznemireni, ali manje slomljeni, nesigurni, ali manje beznadežni, a ponekad i frustrirani, ali i dalje posvećeni uvođenju promena na bolje.

Protesti u Gruziji su prošle subote ušli u 80. dan zaredom, jer je velika masa u glavnom gradu Tbilisiju marširala od Trga Evrope do parlamenta, gde je blokada Avenije Rustaveli postala rutina od 28. novembra, kada je vladajuća partija, bez legitimiteta nakon osporenih izbora, napustila put ka EU.

Istog dana, 15. februara, obeležen je Dan državnosti u Srbiji, gde su se desetine hiljada ljudi okupile u Kragujevcu, poslednji u nizu studentskih masovnih antikorupcijskih protesta izazvanih smrtonosnim rušenjem nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra, kada je stradalo 15 ljudi.

U Srbiji je tragični kolaps infrastrukture bio oštar podsetnik da će korupcija na kraju odneti živote ljudi.

U Gruziji je to bio vladin deklarisani preokret u spoljnoj politici – promena za koju se, ako se ne suprotstavi, strahuju, demonstranti, može biti egzistencijalno fatalna za zemlju.

„Novosadska tragedija i napad na studente u Beogradu bili su ‘okidači nagomilanog besa i frustracije domaćim zauzimanjem države od strane aktuelne vlade i predsednika’“, kaže nam Ivan Vejvoda, srpski istraživač, sada stalni saradnik Instituta za humanističke nauke u Beču.

U Gruziji je okidač bio 28. novembra, kada je vladajuća vlada Gruzijskog sna (GD) odlučila da odloži napore za pristupanje EU „do 2028. godine“. Ovo je usledilo nakon spornih parlamentarnih izbora u oktobru i usled široko rasprostranjenih protesta protiv zakona o stranim agentima po ruskom stilu.

Za mnoge Gruzijce, udaljavanje vladajuće stranke od EU predstavljalo je konačno odvajanje od prozapadnog puta.

Dok se čini da su protesti u Srbiji izazvani pitanjima upravljanja, gnev Gruzijaca ima geopolitičku dimenziju. Da li očigledno odsustvo geopolitičkog elementa izdvaja ton srpskih protesta?

Tokom protesta se rutinski viđaju zastave EU kako se vijore pored gruzijskih, ponekad se mogu uočiti ukrajinske, američke i nemačke zastave.

U Srbiji nije to slučaj. Tamo vijore državne zastave, isprepletene i na njima često dominiraju simboli protesta – prazno platno sa krvavim otiscima šaka, koji simbolizuju da su ruke vlasti u krvi ljudi koji su poginuli u Novom Sadu.

Ako su srpski demonstranti fokusirani na unutrašnje poslove, kao što su korupcija i druga pitanja upravljanja, to je zato što spoljnopolitičke aspiracije ne ujedinjuju srpske demonstrante koliko ujedinjuju Gruzijce.

„Sve što je u vezi sa geopolitikom doneće samo polarizaciju među ljudima koji su ujedinjeni protiv svih nedela srpske vlade“, kaže Milan Vujić, 27-godišnji srpski advokat i aktivista koji je aktivno učestvovao u pokretu.

Ako demonstranti počnu da nose zastave EU, dodaje on, „to može da unese samo unutrašnje debate i polarizaciju u proteste, što uopšte nije potrebno“.

EU ujedinjuje Gruzijce i izaziva podele kod Srba

Ako pogledamo istraživanja javnog mnjenja o članstvu u EU, razlika je ogromna.

Anketa IRI iz 2024. pokazala je da bi samo 40 odsto Srba glasalo za pridruživanje EU, dok su nedavne ankete u Gruziji pokazale podršku članstvu u EU sa 86 odsto, što je stabilan udeo u proteklim decenijama.

Dok EU služi kao ujedinjujuća stvar za Gruzijce, ona izaziva podele za Srbe.

Štaviše, spoljnopolitički stavovi dve vlade su suštinski različiti. Dok se vladajuća partija Gruzije našla izolovana od zapadnog sveta zbog svoje očigledne proruske orijentacije i delovanja, srpska vlada ostaje posvećena, barem spolja, integraciji u EU.

Ponavlja da je EU „strateška orijentacija“ zemlje i za razliku od GD, nikada nije napustila put EU.

Predsednik Vučić i dalje nailazi na dobar prijem kod zapadnih lidera, koji ga vide kao pouzdanog partnera. Vučić se „naginje ka zapadu“, kaže Vejvoda, ukazujući na tri ključna faktora vezana za bezbednost i komercijalnu geopolitiku.

Jedna je da je Srbija, uprkos tome što nije uvela sankcije Rusiji, takođe podržala Ukrajinu i isporučila preko potrebne artiljerijske granate.

Drugo, Srbija je kupila borbene avione od Francuske, signalizirajući pomak od svoje bezbednosne zavisnosti od Moskve, i dala koncesiju na beogradski aerodrom Francuskoj.

Treće, Srbija i EU potpisale su prošle godine sporazum o razvoju projekta rudarstva litijuma kako bi se povećala proizvodnja baterija i električnih vozila u bloku.

Iz ovih razloga, tvrdi Vejvoda, zapadni lideri – posebno u EU – bili su voljni da previde Vučićevu pogrešnu domaću upravu.

„Zbog geopolitike sveta oni su zatvarali oči pred demokratijom“ sve do ovih protesta, tvrdi on. Ali „cena koju smo platili je to što je on (Vučić) u svojoj zemlji u suštini degradirao srpsku demokratiju, uništio je podelu vlasti, zarobio je sudstvo i tužilaštvo, medijska scena nije dobra jer on kontroliše četiri kanala nacionalne frekvencije“.

Ni jednom protestnom pokretu se ne nazire kraj. U obe države demonstranti tvrdoglavo insistiraju da neće stati dok se njihovi zahtevi ne ispune.

Iako su različito artikulisani, oba na kraju upućuju na iste ciljeve – pravdu i promenu režima.

Šta sledi?

Predviđanje političkog ishoda tekućih društvenih pokreta nije lak zadatak. U Gruziji su zahtevi eksplicitno politički, jer predstojeći izbori nude jasan put ka promeni režima mirnim putem.

I iako su opozicione političke partije u lošem stanju – razjedinjene, bore se da formulišu pozitivne poruke ili predvode proteste – novi politički pokreti izgleda da se konsoliduju.

U Srbiji su se demonstranti – uglavnom studenti – namerno udaljili od politike, tačnije od partijsko-političke scene. Za njih je politika „prljav“ posao u kome ne žele da učestvuju.

Na mnogo načina, slično osećanje je dominiralo gruzijskim protestima sve do nedavne krize. Više puta izviždani, političari više ni ne pokušavaju da se obraćaju sa govornice.

„Ovaj protest je iznad politike. Reč je o moralu i etici“, kaže Milan Vujić, koji je siguran da će pokret, nastao iz čiste ljudske tragedije, imati politički ishod. On smatra da će promena režima biti „indirektna posledica“ onoga što se dešava u Srbiji.

„Pokret je duboko politički. Površno nije politički u smislu političkih partija ali je duboko politički jer se radi o redemokratizaciji društva i vraćanju liberalno-demokratskog upravljanja“, tvrdi Ivan Vejvoda.

Nijedan od njih ne veruje da Vučić može da se promeni ili rehabilituje. U najboljem, ali nerealnom scenariju, kaže Vejvoda, Vučić bi očistio svoju vladu od korumpiranih funkcionera, postavio „čiste ljude“, vratio nezavisnost pravosuđa i sproveo druge reforme.

„Ali to se neće dogoditi“, kaže on, jer je režim izgrađen na „kleptokratskim temeljima“.

U Srbiji ima i poziva, uglavnom iz opozicije, na tehničku prelaznu vladu, ali ni demonstranti ni Vučić ne žele i ne veruju u ovu opciju.

Opozicija obe zemlje ostaje fragmentisana i razjedinjena, nedostaje joj poverenje i kredibilitet u širem društvu.

U oba slučaja, ovo je barem delimično rezultat represije koju su dugotrajne vladajuće stranke koristile protiv svojih političkih protivnika i zarobljavanja nezavisnih institucija i medija. Kako bi se uzavrele ulice pretočile u smislene političke glasove i stekle legitimitet da vladaju? To je pitanje bez odgovora.