Iran i kraj starog multilateralizma

Iako je Amerika signalizirala da bi mogla da napadne iranska nuklearna postrojenja, nije se potrudila da se konsultuje sa drugim članicama NATO-a pre nego što to učini. Naprotiv, predsednik Donald Tramp je rano napustio sastanak G7 u Kananaskisu, u Kanadi, kako bi pokrenuo misiju.

Nebitnost G7 svedoči o trenutnom stanju međunarodnih odnosa. Zanimljivo je da je prvi samit grupe, pre pola veka, sazvan da bi se pozabavio nestabilnim Bliskim istokom, nakon sukoba (Jomkipurski rat 1973. godine) koji je ugrozio ekonomsku i političku stabilnost „Zapada“.

Učesnici samita sastali su se u Rambujeu, nedaleko od Pariza, u novembru 1975. godine kako bi osmislili alternativu direktnoj vojnoj intervenciji.

Prisutni su očajnički pokušavali da se bore protiv osećaja ekonomske i političke krhkosti koja je ugrožavala demokratiju kod kuće. Iako je tema samita proizašla iz redovnih sastanaka američkih, britanskih, francuskih, nemačkih i japanskih ministara finansija, uključivala je i Italiju, ne zato što je zemlja nudila korisne resurse, već zato što je bila u najdubljoj krizi, a njena demokratija je bila najugroženija.

Henri Kisindžer je 1974. godine ponudio alternativu vojnoj akciji: regionalne sile, posebno Saudijsku Arabiju i Iran, trebalo je uključiti u akciju tako što bi se ohrabrile da svoje visoke zarade od izvoza nafte drže u zapadnim bankama.

Ovi petrodolari bi zatim bili pozajmljeni velikim tržištima u razvoju tog vremena – zemljama u Južnoj Americi, ali i u Centralnoj Evropi kojom je dominirao Sovjetski Savez – kako bi svi bili povezani novcem. Tako bi finansije osigurale da svi izbegnu skupe, nasilne sukobe u budućnosti.

Ta vrsta razmišljanja kasnije je odbačena kao oblik nekontrolisanog neoliberalizma, pri čemu su se politički lideri, od Džoa Bajdena i Vladimira Putina do predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen, distancirali od njega.

Ali, pošto su svi osuđivali neoliberalizam i povezano verovanje da trgovina može doneti mir, malo ko je ponudio bilo kakvu koherentnu alternativu.

Skeptici bi dobro postupili da su konsultovali drevnu mitologiju, koja je boga trgovine, Merkura, predstavljala kao rivala bogu rata, Marsu.
Samo je Putin imao intelektualnu doslednost da vidi da je Mars rezultat odbacivanja Merkura. Kladio se da bi bog rata mogao da stvori novu Rusiju.

Deo problema sa pronalaženjem alternative ležao je u neadekvatnom institucionalnom sastavu G7. Do prelaska u novi milenijum, to više nije bio najprikladniji format za globalnu koordinaciju, a sa finansijskom krizom 2007-8, G20 se iznedrila kao vodeća grupa.
Ali, iako je G20 pružio efikasan trenutni odgovor kroz svoj sastanak u Londonu u aprilu 2009. godine, ubrzo je izgubio na snazi jer su SAD, Kina, Nemačka i drugi upali u sporove oko pitanja trgovine i valuta.

Nekoliko godina kasnije, Rusija je izbačena iz G7 (ranije G8) nakon aneksije Krima i napada na istočnu Ukrajinu 2014. godine. Tramp se žalio na ovo tokom svog prvog mandata, a nedavno se vratio istoj temi u Kananaskisu.

Ali njegova tvrdnja da je Rusija potrebna za rešavanje međunarodnih problema je bizarna, s obzirom na to da je Rusija izazvala ili doprinela toliko velikom broju njih – uključujući i podržavanje diktatura u Siriji i Iranu.

Mnogo jači argument bi se mogao izneti za proširenje G7 kako bi se uključila Kina (a možda i za smanjenje broja samita tako što bi se EU dao samo jedan predstavnik).

U svakom slučaju, dinamika koja se odvijala u Kananaskisu jezivo je podsećala na onu u Rambujeu pre skoro 50 godina. Dok je francuski predsednik Emanuel Makron želeo da razgovara o prekidu vatre, Tramp je objasnio (pri odlasku) da razmišlja o „mnogo većem od toga. Bilo namerno ili ne, Emanuel uvek pogreši.“ Mars je nadjačao Merkur.

Ali napuštanje multilateralnog samita zbog rata bio je čudan potez za čoveka koji je uvek tvrdio da pokušava da postigne dogovor o miru. Obećanje „Amerika na prvom mestu“ – globalnog povlačenja i odbacivanja „večnih ratova“ – glavna je draž Trampa za mnoge Amerikance.

Zapravo, izgleda da je njegova odluka takođe u suprotnosti sa njegovim nedavnim putovanjem na Bliski istok, gde je posetio zemlje Zaliva, izbegao Izrael i fokusirao se na sklapanje finansijskih i ekonomskih dogovora.

Tramp je 2019. godine karakteristično proglasio da je vojno angažovanje na Bliskom istoku „najgora odluka ikada doneta“. Pa ipak, sada, 2025. godine, majstor „umetnosti dogovora“ zaključio je da mu je potrebna ista eskalacija pretnje kao u njegovom carinskom ratu.

Ali šta se dešava ako trenutni nivo bombardovanja nije dovoljan da zastraši iransko rukovodstvo? Šta ako superbombe GBU-57 ne uspeju da unište podzemno nuklearno postrojenje u Fordu?

Od rizika od eskalacije vojnog sukoba do dubokog nezadovoljstva demokratijom kod kuće, paralele sa Rambujeom su upečatljive.

Pitanje je da li postoji neko ko danas može da kanališe Kisindžerove uvide. Scenario za takvog lidera je jasan i podrazumeva kanalisanje Merkura, a ne Marsa.

Ovo je trenutak kada bi neko u Evropi, Kini ili na Globalnom jugu trebalo da ustane i kaže: „Naši problemi su mnogo veći od toga. Bilo namerno ili ne, Donald uvek pogreši.“

Harold Džejms je profesor istorije i međunarodnih poslova na Univerzitetu Prinston. Njegova najnovija knjiga nosi naziv „Sedam krahova: Ekonomske krize koje su oblikovale globalizaciju“ (Jejl Universiti Pres, 2023). Montagju Džejms je doktorant istorije na Univerzitetu Braun.

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org