Hoće li se ukrajinske izbeglice ikada vratiti kući?

Prvih šest meseci živele su kod porodice domaćina u okviru britanskog programa „Domovi za Ukrajinu“. Nakon toga su dve i po godine provele u Loestoftu, na istočnoj obali Engleske, a poslednjih šest meseci žive u istočnom gradu Norviču.

Ina, koja je u Mariupolju vodila svoju pekaru, sada radi u oblasti zapošljavanja za jednu švajcarsku kompaniju i pomaže roditeljima u svakodnevnom životu, jer oni ne govore engleski. Imaju 73 i 74 godine, a država im pomaže u pokrivanju troškova stanovanja, lekova i zdravstvene zaštite.

Kaže da ne pravi dugoročne planove – njen posao je potpuno na daljinu – i ne traži lokalni posao niti planira da ostane u Britaniji.

Njena sestra se uspešno vratila u Ukrajinu, gde je dobila stan i posao u svojoj struci, ali je situacija sa roditeljima komplikovana jer moraju da prodaju oštećeni stan u Mariupolju da bi mogli da kupe nekretninu na teritoriji pod kontrolom ukrajinske vlade, piše za CEPA.org Elina Beketova, autorka Iza linija, baze podataka i serije članaka fokusiranih na privremeno okupirane teritorije Ukrajine.

„Ako Mariupolj ne bude oslobođen, od čega da žive u drugom gradu?“ pita Ina. „Da bi kupili nekretninu negde drugde, moraju da prodaju ono što imaju u Mariupolju. A to trenutno jednostavno nije moguće“.

Milioni Ukrajinaca suočavaju se sa istom dilemom: ako su njihovi domovi pod okupacijom, teže im je da se vrate, a imaju i manje podsticaja da to učine.

Prema podacima Eurostata, u martu 2025. godine 4,26 miliona Ukrajinaca imalo je privremenu zaštitu u zemljama EU. Što duže rat traje, sve manje njih izražava želju da se vrati.

Broj Ukrajinaca koji žele da se vrate kući pao je na 65 odsto u 2024. godini, sa 77 odsto godinu dana ranije, prema podacima Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice.

U međuvremenu, broj onih koji su rekli da se sigurno neće vratiti porastao je sa pet odsto na 11 odsto.

„Razmišljali smo o povratku u Ukrajinu u nekom trenutku – ali to je bilo pre nego što se Mila rodila“, kaže Marina, 36, čija je ćerka upravo napunila godinu dana.

Ona i njen suprug, nemački državljanin, napustili su Kijev i otišli na Kipar na početku invazije velikih razmera.

„Trebalo mi je skoro dve godine da prihvatim da je ovo sada dom“, rekla je Marina. „Duboko u sebi znam da želim da živim u bezbednoj zemlji, gde moje dete može da odrasta i gde možemo da gradimo budućnost“.

Tridesetpetogodišnja Julija, koja živi u Kanadi sa svoje troje dece, uverena je da se neće vratiti u Ukrajinu.

„Na početku je jedan od najtežih izazova bio jezik. Morala sam da ga učim ispočetka i dostignem profesionalni nivo samo da bih mogla da nastavim da radim u oblasti mentalnog zdravlja“, kaže ona. „Ali uprkos svemu, rastem i menjam se. Vidim prave prilike ispred sebe“.

Iz Kijeva je otišla sa bivšim mužem prvog dana invazije, stavljajući bezbednost dece na prvo mesto. Danas deca imaju 8, 10 i 14 godina, idu u školu, sklapaju prijateljstva i bave se hobijima.

Iako ne planira da se vrati u Ukrajinu, Julija jasno kaže da želi da sačuva ukrajinski identitet svoje dece.

„oja deca jasno razumeju da su Ukrajinci. Kuvamo tradicionalna jela, kupujemo u ukrajinskim prodavnicama i idemo na lokalne ukrajinske festivale“, kaže ona. „Kanada ima najveću ukrajinsku dijasporu na svetu i to se zaista oseća. Oseća se kao dom – samo bezbedniji i stabilniji“.

Nada ukrajinske vlade da će se čak 70 odsto izbeglica vratiti nakon rata je preterano optimistična, kaže Ela Libanova, direktorka Instituta za demografiju i socijalna istraživanja „Ptukha“. Prema njenim rečima, realnije je očekivati povratak oko 30 odsto, u zavisnosti od okolnosti nakon rata.

„Ključni faktori nisu samo bezbednost, već i stanovanje i mogućnosti za zapošljavanje“, rekla je u intervjuu za Radio Slobodna Evropa. „Ako Ukrajina doživi ekonomski procvat – nešto poput Maršalovog plana – ljudi će se vraćati ne samo da bi zaradili, već da bi gradili smislen život“.

Neki su se već vratili. Jedna druga Ukrajinka, takođe po imenu Ina, vratila se u Kijev nakon što je 2022. godine živela u Bugarskoj i Španiji i tamo pokrenula biznise. Ima 40 godina, sama je, nema decu i radi na daljinu, pa joj je, kako kaže, bilo lakše da se vrati nego onima sa porodicom ili stalnim poslovima.

Vratila se zbog kvaliteta života, zdravstvenog sistema i kozmetičke industrije – ali i zbog nečeg dubljeg.

„Naš mentalitet, naše vrednosti, estetika naših ljudi – sve mi je to poznato i drago, i ne želim to da gledam samo preko Instagrama,“ kaže ona. „Moj stan, komšije, arhitektura, zvukovi grada, omiljena mesta – to je ono zbog čega se osećam kao kod kuće“.

Priznaje da postoje trenuci kada se pojavi strah. „Posle neprospavane noći zbog raketnih napada, ponekad poželim da opet odem“, kaže. „Ali taj osećaj nestane posle dan-dva, čim se situacija smiri“.

Važan faktor u povratku Ukrajinaca biće i kontinuirano povezivanje sa onima koji žive u inostranstvu. Iako Ukrajina trenutno nema posebno ministarstvo za dijasporu ili pitanja građana u inostranstvu, stručnjaci smatraju da je vreme da se to promeni.

„Cilj treba da bude uspostavljanje stabilne saradnje između ukrajinske države i dijaspore, kako bi se privukli i ljudski i finansijski resursi za obnovu zemlje“, napisala je ukrajinska novinarka Olga Tokariuk u istraživačkom radu za londosnki Čatam Haus.

Sociolog Oleksandr Šulga slaže se da reintegracija neće biti toliko teška kao što se strahuje, čak ni za one koji su zemlju napustili tokom rata.

„Posle rata, Ukrajini će biti potrebni svi“, kaže on. „Međunarodna podrška će pomoći, ali potrebna nam je pozitivna nacionalna agenda, fokusirana na obnovu i integraciju u EU. U tom kontekstu, povratnici će biti dobrodošli“.