INTERVJU Žan-Arno Deren, francuski istoričar: Vučić preti vatrom, ali mu upaljač odavno ne radi, a šibice su mu se pokvasile

Tim povodom, u intervjuu za list „Danas“, Deren objašnja svoje viđenje trenutne situacije kod nas i širom kontinenta, te navodi da se i Evropa „koprca“ u sopstvnom blatu loših odluka, a da zbog toga, kako kaže, predsednik Srbije šminka nepostojeće promene i koristi Rusiju kao sredstvo ucene.

Kako komentarišete vladavinu Aleksandra Vučića proteklih 13 godina?

– Vladavina Aleksandra Vučića predstavlja tipičan primer stabilokratije – sistema koji je istovremeno autoritaran i korumpiran, ali se spolja prikazuje kao garant „stabilnosti“ u zemlji i regionu. Evropska unija već petnaest godina insistira upravo na toj stabilnosti, jer zapravo više nema šta konkretno da ponudi državama Zapadnog Balkana. Perspektiva evropskih integracija je zatvorena; postala je svojevrsna iluzija kojom se maše samo da bi se održavale nade najnaivnijih i ućutkali najkritičniji glasovi.

Takav odnos u potpunosti odgovara Vučiću. On nema stvarnu nameru da zemlju uvede u EU – sasvim mu prija da bude oslonac jedne beskrajne tranzicije koja ne vodi nikuda. Zbog toga je on i idealan sagovornik za evropske lidere. Šta im nudi? Očuvanje regionalnog statusa kvo, kako na Kosovu, tako i u Bosni i Hercegovini (uprkos tome što Milorad Dodik igra svoju igru, ali u okvirima vrlo ograničene autonomije); zatim kontrolu migrantske rute, iako je ona trenutno manje aktivna; i konačno, otvaranje srpskog tržišta za evropski kapital – u svim sektorima. Mnogo se govori o litijumu, ali to u stvarnosti obuhvata čitavu ekonomiju Srbije.

Iz marksističke perspektive, Aleksandar Vučić je klasičan predstavnik kompradorskih elita — sloja koji bogatstvo stiče služeći kao posrednik između centara globalnog kapitala i malih zemalja periferije, kakva je Srbija.

Ali zar rat u Ukrajini nije promenio situaciju?

– Moglo bi se pomisliti da jeste, jer je Srbija jedini zvanični kandidat za EU koji nije uveo sankcije Rusiji. Međutim, Vučić je uspeo da i tu slabost pretvori u sopstvenu prednost.

Umesto da bude izložen ozbiljnim kritikama ili pritiscima, on svoje odnose sa Rusijom koristi kao sredstvo ucene. Poručuje: pazite, ako ne budete popustljivi prema meni, ako me ne prihvatite takvog kakav jesam, ja ću se još više približiti Putinu! Evropljani, uplašeni takvom mogućnošću, odmah pokazuju najviši stepen popustljivosti prema njemu. Videli smo to 2022–2023. oko pitanja Kosova, a vidimo i danas – u odnosu prema širokom protestnom pokretu koji potresa Srbiju“.

Kako vidite studentske proteste? Mogu li naterati Vučića da raspiše izbore?

– Ovaj pokret – koji predvode studenti, ali mu se pridružuju mnogo šire društvene grupe – najduži je i najsnažniji društveni pokret u savremenoj istoriji Srbije. Ne želim da se upuštam u prognoze daljeg razvoja događaja, jer takve stvari niko ne može pouzdano da predvidi, ali je već jasno da je ovaj pokret duboko promenio zemlju.

Čitava jedna generacija naučila je da misli svojom glavom, da se samoorganizuje, da zamišlja drugačiju budućnost i da uzima odgovornost za sopstveni život. To je dugoročni dobitak koji se više ne može izbrisati.

Ali opasnost bi bila ogromna ukoliko bi se pokret završio porazom i ukoliko bi ta generacija zaključila da jedini izlaz vidi u odlasku iz Srbije. U tom slučaju, budućnost – pa čak i opstanak zemlje – bili bi ozbiljno dovedeni u pitanje“.

Kako vidite odnose Srbije i Francuske, posebno s obzirom na to da deluje da Vučić ima veoma dobre odnose sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom?

– Ti odnosi se uklapaju u perverznu dinamiku koju je Vučić uspostavio ne samo sa Francuskom, već i sa celim nizom evropskih i međunarodnih aktera. Iz francuske perspektive, pritom postoji izvesna doza apsurda u činjenici da jedan izolovan i ozbiljno oslabljen predsednik poput Emanuela Makrona, baš uveče nakon komemoracija 13. novembra, dočekuje Aleksandra Vučića…

Nakon napada 13. novembra 2015. godine (prim.aut. teroristički napad u dvorani Bataklan i na više drugih lokacija koji je odneo 130 života) u Pariz je došao gotovo ceo svet; 13. novembra 2025, u Parizu je bio samo Vučić – što je zabrinjavajući signal pre svega za Francusku.

Posebno mesto u odnosima između Makrona i Vučića zauzima priča o obećanoj prodaji deset aviona „Rafal“, dogovorenoj u avgustu 2024. Ne zna se čemu bi takvi avioni uopšte služili Srbiji, zemlji koja je zvanično vojno neutralna i nema neprijatelje u svom neposrednom okruženju – neće valjda slati „Rafale“ na Kosovo! Još manje se zna kako bi ih Srbija platila. Avioni, koliko je poznato, nisu plaćeni, nisu isporučeni, pa čak ni proizvedeni. To su „papirnati avioni“, ali avioni od papira sa vrlo stvarnim političkim posledicama.

Francuska je tvrdila da će ti avioni „usidriti Srbiju na Zapadu“. A svega nekoliko dana kasnije Vučić je primio ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova. Time je francuska strategija momentalno demantovana. Francuska, međutim, nikada ne kritikuje kupce „Rafala“ — pa čak ni potencijalne kupce, makar se radilo o neplaćenim, neisporučenim, „papirnatim“ avionima.

U realnosti, Makron nije „privoleo“ Vučića Zapadu; Vučić je veoma jeftino kupio Makronovu popustljivost.

Generalno, Vučić veruje da i dalje ima snažnu poziciju, uprkos unutrašnjim potresima, zahvaljujući nizu moćnih „prijatelja“ – Makronu, Putinu, Siju Đinpingu, Donaldu Trampu, Viktoru Orbanu, Đorđi Meloni… Kada imate toliko „drugara“, lako je poverovati da ste nedodirljivi. Problem je što se ti prijatelji međusobno ne slažu i često imaju suprotne zahteve. Do sada je Vučić uspevao da izbegne ozbiljan sukob sa bilo kim od njih, ali hoda po vrlo tankoj žici“.

Da li smatrate da Vučić gradi „srpski svet“, odnosno da se meša u unutrašnja pitanja zemalja Zapadnog Balkana, na primer Crne Gore?

– Karl Marks je govorio da se istorija ponavlja dvaput – prvo kao tragedija, potom kao farsa. Tragedija je, naravno, bila projekat „velike Srbije“ devedesetih godina prošlog veka; a „srpski svet“ je u velikoj meri njegova farsična verzija.

Vučić u potpunosti kontroliše Srpsku listu na Kosovu — među kosovskim Srbima je čak i u vreme Miloševića bilo više pluralizma nego danas — kao i deo političara u Crnoj Gori i, naravno, u Republici Srpskoj. Milorad Dodik, međutim, nije Vučićeva tvorevina; situacija je složenija, i Vučić već pokušava da pripremi teren za period „posle Dodika“, uz oslanjanje na ljude poput gradonačelnika Banja Luke Draška Stanivukovića.

Kada je reč o Crnoj Gori, mislim da Beograd više nije u stanju da nameće svoje političke izbore, ali i dalje poseduje određeni kapacitet za destabilizaciju preko političara poput Andrije Mandića. Ta destabilizacija nikada neće prerasti u veliki sukob, ali može dovoljno da uznemiri Evropljane – a to je za Vučića jedino važno.

To je logika stalne ucene: budite popustljivi prema meni, ne kritikujte me, jer ja mogu da zapalim Crnu Goru!

U stvarnosti – i na sreću – Beograd već odavno nema sposobnost da „zapaljivo destabilizuje“ Crnu Goru. Ali sama pretnja je dovoljna da izazove strah. Vučić je, zapravo, piroman reči: preti vatrom, ali mu upaljač odavno ne radi, a šibice su mu se pokvasile. Uprkos tome, evropski „vatrogasci“ se i dalje plaše i radije ga umiljavaju nego što mu jasno stave do znanja da prestane sa takvim nastupima“.