„Ili mi ili oni“: Ruski istraživački novinari objašnjavaju Putinovu igru

Kremlj je podjednako odlučan u nameri da povrati status super sile koji je Rusija izgubila 1991. godine nakon raspada Sovjetskog Saveza, i veruje da će potčinjavanje Ukrajine pomoći u ostvarenju tog cilja.

Taj izgubljeni status je, između ostalog, uključivao i mogućnost da se razgovara sa Amerikancima kao ravnopravnima – dvojica lidera koji odlučuju o sudbini Evrope, ako ne i sveta. Tramp je Putinu dao taj status na sastanku na Aljasci,pišu u analizi za CEPA Irina Borogan i Andrej Soldatov, ruski istraživački novinari i suosnivači Agentura.ru koji prate aktivnosti ruske tajne službe.

Rusija igra na duge staze. Kremlj čvrsto veruje da je u egzistencijalnom ratu sa Zapadom i nikada ozbiljno nije razmatrao mogućnost trajnog mirovnog sporazuma.

Ili mi ili oni – to je pouka koju su iz traumatične istorije Rusije izvukli sada već vremešni članovi Saveta bezbednosti Rusije, većinom vatreni ljubitelji istorije koji su izgubili svoje prve karijere u haosu raspada Sovjetskog Saveza.

Po njihovom mišljenju, svaki mirovni sporazum koji je Rusija sklopila sa zapadnim silama ili je doveo do novog rata ili izazvao krvavu promenu režima, nakon čega je usledilo raspadanje ruske države.

Rešenje režima bilo je da ulazi u sukobe sa manjim susedima još od rata sa Gruzijom 2008. godine, prodajući obnovu nacionalnog ponosa kroz militarizam ruskom narodu.

Ali iako je to politika, retorika je sasvim drugačija. Elita Kremlja veruje da je pravi mir po svojoj prirodi nedostižan, ali to ne može otvoreno da kaže. Zato igra igru prebacivanja krivice a cilj Kremlja, i taktički i strateški, jeste da prebaci odgovornost za neuspeh na Evropu.

Ova antievropska naracija usmerena je ka više različitih publika.

Jedna od ciljnih grupa je Donald Tramp i njegov krug saradnika, za koje Kremlj polaže nadu da možda traže način da izađu iz sukoba i da okrive nekog drugog.

Druga je domaća publika u Rusiji, kojoj sve više dosađje rat, s tim što se osećaj depresije oseća širom zemlje, najvidljivije u velikim gradovima poput Moskve i Sankt Peterburga.

Trampov ponovni izbor izazvao je velika očekivanja da će rat uskoro biti okončan, čak i unutar vojske, i sada Putin mora da se suoči sa tim.

Srećom po režim, ruske ankete pokazuju da obični Rusi imaju više neprijateljskog stava prema Evropi nego prema SAD, što Kremlj u trenutnim okolnostima smatra korisnim.

Zadnja ciljna publika su evropski birači. Kremlj nije propustio govor Džej Di Vensa u Minhenu u februaru, u kojem je kritikovao migracionu politiku i politiku slobode govora evropskih saveznika, i ako se ukaže prilika da Evropljanima poruče da bi mir mogao da se postigne zamenom liberalnih elita nacionalistički nastrojenim vladama – Rusija je neće propustiti.

Pošto je dobio željeni rezultat na Aljasci, Putin prelazi na sledeći cilj: da odvoji pitanje „ukrajinskog sukoba“, kako ga Kremlj naziva, od globalnog statusa Rusije.

Status kvo u kojem Zapad vidi Rusiju isključivo kao agresora i pariju postao je sve frustrirajući za Putina i njegov najbliži krug.

On teži da rat svede na status koji je imao u periodu 2014–2022, kada su odnosi sa SAD bili hladni, ali puni međusobnog poštovanja.

Time bi se imperijalna ambicija Rusije svela na jedno od mnogih diplomatskih pitanja, a ne na jedino i ključno pitanje koje određuje njenu ulogu na svetskoj sceni.

Ukoliko u tome uspe, Rusija bi se ponovo uključila u razgovore na visokom nivou sa SAD o strateškoj kontroli naoružanja, Bliskom istoku i drugim pitanjima, dok bi Ukrajina bila uklonjena sa glavne agende.

Iz tog položaja, Kremlj bi potom vršio pritisak za ukidanje sankcija koje su Moskvi najbitnije – onih koje se tiču kretanja kapitala i tehnologije.

Kremlj očajnički želi da se Rusija vrati u SWIFT – sistem međunarodnih bankarskih transakcija, kao i da ponovo dobije pristup savremenim zapadnim tehnologijama, čije odsustvo je postalo ozbiljna prepreka razvoju vojne industrije, koja sada zaostaje.

Kako je navedeno u izveštaju Chatham House iz jula: „Biti ‘dovoljno dobar’ da bi se rat u Ukrajini produžio nije isto što i biti sposoban da se ide u korak sa zapadnim (i kineskim) napretkom u vojnoj tehnologiji“. Ako Putin želi da ruski militarizam opstane i jača, ove prepreke moraju biti uklonjene.

Paradoksalno, Kremlj nije zainteresovan za ukidanje svih zapadnih sankcija – na primer, onih koje su doprinele izolaciji Rusije od Zapada.

Kremlju više nisu potrebne niti želi Šengen vize za ruske turiste, američke i evropske profesore koji predaju ruskim studentima, niti decu elite koja studiraju na Harvardu i Oksfordu. Putin razume da bliski odnosi sa Zapadom izlažu Ruse opasnim liberalnim idejama.

Kada je suočena s izborom između cene stabilnosti i cene modernizacije kroz globalizaciju, ruska vlast tradicionalno bira izolaciju kao što to čini već vekovima.

Kada je car Nikolaj I, smrtno uplašen od političkih promena i duboko potresen decembarskom pobunom, čuo za Julsku revoluciju u Parizu 1830. godine, odmah je naredio povratak svih ruskih građana iz Francuske u Rusiju, uključujući aristokrate, kako bi sprečio širenje „virusa“ francuske revolucije među svojim narodom.

Zamrznuo je zemlju i zaustavio inovacije, ali je obezbedio opstanak svog režima.

Putin sada teži istome – želi da bira šta će preuzeti sa Zapada, ali da istovremeno zadrži Ruse u karantinu od njegovih ideja.