Foto: EPA-EFE/KIM LUDBROOK

Nevladine organizacije uvek iznova upozoravaju: afričke zemlje ostaju uskraćene za milijarde poreskog novca – za to su odgovorne pre svega velike strane kompanije iz sektora energije i sirovina, ali sve češće i manje i srednje kompanije, kao što su organizatori Safarija u zemljama poput Kenije, Tanzanije, Južnoafričke Republike ili Egipta.

Godišnji gubici prelaze sumu od 50 milijardi američkih dolara, čak i sumu namenjenu za razvojnu pomoć Afrike, ustanovila je prošle godine Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj. Prema proceni Ekonomske komisije UN za Afirku radi se o 100 milijardi dolara, dok je prema nekim drugim prognozama reč o još većim iznosima.

Istočna Afrika: niski poreski prihodi u sektoru sirovina

Na primer istočna Afrika: u velikom obimu međunarodni konzorcijumi uzimaju gas, ugalj i retke sirovine u Tanzaniji i Mozambiku, ali jedva da tim zemljama plaćaju porez. Pri tom se oslanjaju na podružnice u jednoj od mnogih poreskih oaza na ovom svetu.

Otkrića Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara (ICIJ) pokazuju da se te kompanije u Africi služe međunarodno proverenim metodama u izbegavanju plaćanja poreza. Veliki deo zarade koju koncerni ostvaruju u Africi završava u poreskim oazama – iako su kompanije tamo aktivne samo na papiru. Rizici su ograničeni: birokratija je minimalna, službe u poreskim oazama ne postavljaju neugodna pitanja – i ne naplaćuju nikakve ili samo minimalne poreze na dobit.

U Mozambiku je država jedva u stanju da proverava aktivnosti i bilans kompanija. Situaciju dodatno pogoršavaju korupcija, loša uprava i generalno slabe vlasti.

Kriminalna energija na štetu afričkog stanovništva

Još jedan omiljeni metod izbegavanja plaćanja poreza je kada kompanije prijavljuju prekomerne troškove, koji recimo nastaju u potrazi za novim nalazištima sirovina ili za smeštaj zaposlenih u luksuzne vile – time umanjuju profit, pa tako i poresko opterećenje.

„Kada je reč o resursima, uobičajena je praksa da rudarske kompanije daju pogrešne informacije o svom profitu. Mnoge brojke su izmišljene ili lažne, samo da bi na kraju porez ispao mali“, kaže Dr. Jerg Vigarc sa Univeziteta u Lidsu. Dokaza ima. Sve češći su slučajevi podmićivanja visokih vladinih zvaničnika u Africi: „Velike firme im daju novac, a zauzvrat dobijaju zaštitu ljudi iz vlasti“, kaže Vigarc.

„Naravno da korupcije ima i kod istražnih organa, koji bi trebalo da spreče ekonomske prevare. Onda se kaže: ostavite taj koncern na miru!“ Zbog ograničenih zakonskih sredstava onda se dešava da se umesto velikih koncerna na udaru nađu mali, lokalni preprodavci.

Kompanije i podružnice

Stručnjaci su složni: poresko zakonodavstvo koje je prevladalo na međunarodnom planu je prilično štetno za globalnu poresku pravdu. Kompanije za sada nisu obavezne da otkrivaju koliki prihod u kojoj zemlji ostvaruju i gde plaćaju porez. Multinacionalni koncerni tako mogu – i pored skandala – nesmetano da sakriju od javnosti svoj profit i da siromašne i bogate zemlje zakinu za poreski novac koji im pripada.

„To može da se promeni“, smatra Liza Grosman iz Mreže za poresku pravednost. Glavni zahtev te mreže je da multinacionalni koncerni postanu obavezni da saopšte gde su privredno aktivni i gde ostvaruju zaradu, kako bi upravo tamo i plaćali poreze.

„Niko ne može da tvrdi da Epl na Bermudskim ostrvima ima velike ekonomske aktivnosti. Upravo tako je i sa evropskim koncernima koji svoj profit beleže u Holandiji ili Luksemburgu, iako u tim zemljama nemaju privrednih aktivnosti.“ Pritom rešenja postoje:

„Jedno rešenje bi bilo da se koncern sa svojim brojnim podružnicama i filijalama u poreskom smislu posmatra kao jedna jedina kompanija“, kaže Liza Grosman. „Veliki poreski kolač te jedne kompanije onda bi mogao da bude podeljen među zemljama u kojima je ta kompanija aktivna.“ Tako bi moglo da se utvrdi koliko zaposlenih kompanija ima u određenoj zemlji, koliki prihod tamo ostvaruje i koliko resursa troši.

Protiv dvostrukog morala Evrope

 Ni u Evropi strategije za izbegavanje plaćanja poreza nisu rado viđene. Više puta Komisija EU presudila je u korist građana, da američke kampanije, kao što su Gugl, Epl ili Amazon ne plaćaju dovoljno veliki porez.

Sa druge strane, praksa velikih evropskih kompanija aktivnih u Africi gotovo da se ne razlikuje od prakse SAD kompanija u Evropi, kaže Liza Grosman. Sa time se slaže i Jerg Vigrac sa Univerziteta u Lidsu: „Ako otkrijemo prevaru – bilo da se radi o porezu ili drugim sektorima – onda to pokazuje da evropski i nemački koncerni u tim zemljama imaju jako veliku moć. Inače ne bi mogle da rade na takav način.“

Kakva je praksa nemačkih kompanija u Africi – i kakav bi doprinos nemačkih kompanija srednje veličine mogao da bude u ostvarivanju veće poreske pravde? DW je odgovor na to pitanje zatražio od Afričkog udruženja nemačke privrede. Ali u tom udruženju, koje deluje kao savez nemačkih privrednih kompanija u Africi, nisu bili u stanju kratkoročno da pronađu sagovornika koji bi nešto rekao o toj temi.

Povezani tekstovi