Kako bi Izrael mogao da se osveti zbog sve većeg broja država koje priznaju Palestinu?

Ti napori, piše AP, uključuju novu mapu puta ka uspostavljanju palestinske države na teritorijama koje je Izrael zauzeo tokom rata na Bliskom istoku 1967. godine, kao i poteze nekoliko zapadnih zemalja koje planiraju da se pridruže globalnoj većini u priznavanju takve države čak i pre nego što formalno bude uspostavljena.

Britanija, Kanada i Australija su u nedelju zvanično priznale Palestinu, pridruživši se tako gotovo 150 zemalja koje su to već učinile. I Francuska će, kako je najavljeno, učiniti isto na Generalnoj skupštini.

Međutim, napori za oživljavanje rešenja o postojanju dve države suočavaju se sa ozbiljnim preprekama, pre svega zbog žestokog protivljenja Sjedinjenih Američkih Država i Izraela. SAD su sprečile palestinske zvaničnike čak i da prisustvuju Generalnoj skupštini UN.

Izraelski premijer Benjamin Netanjahu, koji se protivi uspostavljanju palestinske države, zapretio je jednostranim potezima kao odgovor – uključujući moguću aneksiju delova Zapadne obale.

To bi dodatno udaljilo palestinski san o nezavisnosti.

Izgledi nikada nisu bili mračniji

Stvaranje palestinske države u istočnom Jerusalimu, na Zapadnoj obali i u Pojasu Gaze dugo se na međunarodnom nivou posmatra kao jedini realni način rešavanja izraelsko-palestinskog sukoba, koji je počeo više od jednog veka pre napada Hamasa 7. oktobra 2023. godine, kojim je pokrenut aktuelni rat u Gazi.

Zagovornici ove ideje tvrde da bi to omogućilo Izraelu da opstane kao demokratija sa jevrejskom većinom.

Alternativa, kažu oni, jeste status kvo u kojem jevrejski Izraelci imaju puna građanska prava, dok Palestinci žive pod različitim oblicima izraelske kontrole – što glavne organizacije za ljudska prava nazivaju aparthejdom.

„Izrael mora da razume da rešenje s jednom državom, uz potčinjenost palestinskog naroda bez prava je apsolutno neprihvatljivo“, rekao je generalni sekretar UN-a Antonio Gutereš prošle nedelje. „Bez rešenja o dve države, neće biti mira na Bliskom istoku“.

Mirovni pregovori, započeti početkom 1990-ih, više puta su propali, uglavnom zbog nasilja i širenja izraelskih naselja čiji je cilj bio da onemoguće uspostavljanje palestinske države.

Od povratka Netanjahua na vlast 2009. godine, nije bilo suštinskih pregovora.

Istočni Jerusalim je anektiran od strane Izraela, koji ga smatra delom svoje prestonice, dok se jevrejska naselja i dalje šire unutar i oko palestinskih kvartova.

Na Zapadnoj obali živi više od 500.000 izraelskih doseljenika, dok oko tri miliona Palestinaca živi pod vojnom upravom Izraela, uz ograničenu autonomiju Palestinske uprave u razbacanim enklavama.

Situacija u Gazi

U Gazi, izraelska ofanziva kao odgovor na napad Hamasa 7.oktobra 2023. ubila je desetine hiljada Palestinaca, raselila oko 90 odsto stanovništva (od ukupno dva miliona ljudi), uništila velik deo teritorije do te mere da je postala nepogodna za život, i gurnula pojedine oblasti u glad.

Nova ofanziva sada preti da isprazni i sravni najveći palestinski grad – Gaza Siti.

Vlada Netanjahua, kao i većina izraelskog političkog establišmenta, protivila se palestinskoj državnosti čak i pre rata.

Administracija Donalda Trampa nije pokazala nikakav interes za obnavljanje mirovnih pregovora. Umesto toga, predložila je preseljenje većeg dela palestinskog stanovništva Gaze u druge zemlje – plan koji je Izrael rado prihvatio, iako kritičari upozoravaju da bi to predstavljalo etničko čišćenje.

Francusko-saudijski plan

U nadi da je možda ovo „najmračniji trenutak pre svitanja“, Francuska i Saudijska Arabija izneli su fazu po fazu plan za okončanje sukoba, koji predviđa uspostavljanje demilitarizovane palestinske države pod upravom Palestinske uprave i uz međunarodnu podršku.

Glavne tačke plana: Odmah zaustaviti rat u Gazi, vratiti sve taoce, da se Izrael potpuno povuče iz Gaze.

Hamas bi preneo vlast na politički nezavisni komitet pod okriljem Palestinske uprave – što je već prihvatio – ali bi takođe morao da položi oružje, što još uvek nije učinio.

Međunarodna zajednica bi pomogla Palestinskoj upravi u obnovi Gaze i upravljanju teritorijama, moguće i uz prisustvo stranih mirovnjaka.

Nakon toga bi sledila regionalna stabilizacija i integracija, uključujući i normalizaciju odnosa između Saudijske Arabije i Izraela.

Generalna skupština UN-a, koja broji 193 članice, usvojila je početkom meseca neobavezujuću rezoluciju kojom se podržava takozvana „Njujorška deklaracija“.

Američko i izraelsko protivljenje

Sjedinjene Američke Države i Izrael se protive ovom međunarodnom pritisku za priznanje palestinske države, uz argument da se time „nagrađuje Hamas“ i otežava postizanje sporazuma o prekidu vatre i oslobađanju preostalih talaca.

Pregovori o prekidu vatre u Gazi su ponovo propali nakon što je Izrael 9. septembra izveo napad na Hamasove pregovarače u Kataru, koji je bio jedan od glavnih posrednika.

SAD su se povukle iz pregovora u julu, okrivivši Hamas. Izrael je u martu jednostrano prekinuo prethodno dogovoreni prekid vatre.

Izrael takođe tvrdi da bi stvaranje palestinske države omogućilo Hamasu da izvede još jedan napad poput onog od 7. oktobra, i to u još većem obimu.

Netanjahu prikazuje međunarodno priznanje palestinske državnosti kao napad na Izrael. Tokom sastanka sa državnim sekretarom Markom Rubijom prošle nedelje, Netanjahu je rekao: „Jasno je da ako se protiv nas preduzmu jednostrane akcije, to jednostavno poziva na jednostrane akcije s naše strane“.

Netanjahu i njegovi partneri iz krajnje desničarske koalicije dugo žele da anektiraju velike delove Zapadne obale, što bi praktično onemogućilo uspostavljanje održive palestinske države.

SAD nisu zauzele javni stav po ovom pitanju, ali je Rubio u intervjuu za Fox News povezao „ovu raspravu o aneksiji“ sa pitanjem priznavanja državnosti.

Ujedinjeni Arapski Emirati su nazvali aneksiju „crvenom linijom“, ali nisu precizirali kakav bi to moglo imati uticaj na Abrahamove sporazume iz 2020. godine, u kojima su normalizovani odnosi sa Izraelom.

Postoje i drugi prepreke

Francusko-saudijski plan zaobilazi najspornija pitanja sukoba: konačne granice, sudbinu naselja, povratak palestinskih izbeglica iz ranijih ratova, sigurnosne aranžmane, status Jerusalima i priznavanje Izraela kao jevrejske države.

Plan se, takođe, u velikoj meri oslanja na Palestinsku upravu, čije rukovodstvo mnogi Palestinci preziru, smatrajući ih korumpiranim i autokratskim.

Izrael tvrdi da nisu u potpunosti posvećeni miru i optužuje Palestinsku upravu za podsticanje na nasilje uprkos nedavnim reformama.

Plan predviđa održavanje palestinskih izbora u roku od godinu dana, ali je predsednik Mahmud Abas više puta odlagao izbore kriveći za to izraelska ograničenja.

Hamas, koji je pobedio na poslednjim nacionalnim izborima 2006. godine, bio bi isključen osim ako ne odustane od oružja i ne prizna Izrael.

Sve to znači da je plan verovatno osuđen da završi kao i prethodni sporazumi i planovi za Bliski istok – ostavljajući Izraelu potpunu kontrolu nad teritorijom od reke Jordan do Sredozemnog mora, i nad milionima Palestinaca kojima se uskraćuju osnovna prava.