Analiza bivšeg šefa diplomatije Češke povodom četiri godine od ruske invazije: Šta znači pobeda Ukrajine?

Kako se približava peta godina ruskog rata protiv Ukrajine, kraj i dalje deluje nedostižno.

Ovo je vreme za razmišljanje, i ne samo za Ukrajince. Zapad takođe, a posebno NATO, konačno treba da prizna istinu koju previše ljudi još uvek poriče – da je ruski rat protiv Ukrajine takođe rat protiv nas, protiv našeg načina života i naše budućnosti, i da naši interesi nalažu da Rusija mora biti poražena, piše u analizi za CEPA.org Jan Lipavski, bivši šef diplomatije Češke (od 2021. do 2025.).

Neizbežna posledica je da moramo osigurati da se rat okonča pod uslovima prihvatljivim za Ukrajinu i Evropu, a ne na onima koje zahteva Vladimir Putin. On će se povinovati samo kada bude primoran.

A da bi se to dogodilo, reč „pobeda“ mora ponovo biti na prvom mestu u našem rečniku.

Pa, šta znači pobeda?

Ne znači okupaciju Rusije ili izazivanje njenog kolapsa. Pobeda znači da agresija ne uspe. Znači da Ukrajina opstaje kao suverena država, da Rusija više nije sposobna da nastavi rat i da prekid vatre nije samo pauza pre narednog napada. I, naravno, znači da ruski imperijalizam ne širi svoj zlokobni uticaj na bilo kog drugog suseda.

Strateška pobeda znači da ruska invazija postane primer odvraćanja, da se granice ne mogu menjati silom i da agresija nosi više troškove nego mirna koegzistencija. Politička pobeda znači da Moskva menja svoje proračune jer shvata da je konfrontacija sa Zapadom ćorsokak.

Puna invazija Putina 24. februara 2022. godine transformisala je svet. Sada, 2026. svet se ponovo deli na blokove, i to nas primorava da stare načine razmišljanja primenimo u novom obliku, u svetu u kojem se vlada silom, sila mora biti primenjena.

Za demokratski Zapad, kao tvorca međunarodnog globalnog poretka, ovo postavlja niz hitnih pitanja. Kako da branimo osnovne vrednosti na kojima počiva zapadna demokratija? Kako da se odbranimo od totalitarnog sistema spremnog da žrtvuje beskonačan broj života (do sada 1,2 miliona mrtvih i ranjenih) za svoje imperijalne ambicije?

Kako da zaštitimo naše društvo od neprijateljske propagande? I kako da ubedimo birače da Zapad mora biti koherentna geopolitička sila ako želimo da sačuvamo naš način života?

Kao ministar spoljnih poslova Češka, proveo sam četiri godine učestvujući u brojnim visokoprofilnim sastancima u potrazi za rešenjima za ruski rat protiv Ukrajine.

Iz prve ruke sam posmatrao debate o tome kako se suprotstaviti ruskoj agresiji. Moja glavna tema tokom celog tog vremena bila je dosledna – mora postojati zajednička strategija za suzbijanje Rusije.

Sada, kada sam napustio funkciju i mogu slobodnije govoriti, mogu otvoreno reći da je Zapad tokom tih četiri godine u tome zakazao.

Ipak, bilo je i nekoliko značajnih postignuća. Zemlje NATO-a obavezale su se da troše pet odsto BDP-a na odbranu.

Sveobuhvatne ekonomske sankcije ograničavaju sposobnost Rusije da razvija svoju ratnu ekonomiju. Podrška Ukrajini se promenila sa isporuka stare sovjetske opreme na najsavremenije zapadne sisteme oružja, dok je sama Ukrajina dostigla tehnološki vrh u proizvodnji dronova.

Ključne institucije EU i NATO-a takođe se polako, ali sigurno prilagođavaju novoj realnosti.

Najvažnija zapažanja su sledeća. Nemogućnost Rusije da pobedi nije postignuta kroz sveobuhvatnu strategiju. Umesto toga, rezultat je mnogih hitnih i ad hok inicijativa. U većini slučajeva, ove napore pokretale su očajne ukrajinske molbe za pomoć.

Kao rezultat toga, nalazimo se u situaciji u kojoj odlučnost Ukrajinaca da se brane, u kombinaciji sa ekonomskom i vojnom moći Zapada, sprečava Putina da postigne svoje ratne ciljeve. Istovremeno, i dalje nije jasno kako će se rat dalje razvijati.

Mirovni pregovori koji su vođeni tokom protekle godine ostavljaju utisak da njihov stvarni cilj nije postizanje mira u Ukrajini, već zadovoljenje unutrašnjih političkih potreba u Vašingtonu.

Teško je kriviti Ukrajince za ovo, jer odbijaju da se predaju u korist Putinovog imperijalnog sna. Dok SAD igraju ulogu medijatora, Evropa je samo posmatrala pregovore sa strane.

Da bismo postigli pobedu, koja ostaje cilj našeg kontinenta, moraćemo da učinimo više.

Na kopnu, Ukrajina mora dobiti resurse koji su joj očajnički potrebni da zaustavi neprekidne talase ruskih napada, stabilizuje front i, idealno, pređe u kontraofanzivu.

Istovremeno, Rusija mora shvatiti da bilo koji konvencionalni napad na baltičke države ili druge saveznike iz NATO-a ne bi imao nikakve šanse za uspeh.

Na moru, pobeda znači obnavljanje bezbednosti u Crnom moru, zaustavljanje flote u senci i zaštitu naše podmorske infrastrukture.

I u vazduhu, pobeda znači kraj ruske sposobnosti da noću lansira stotine dronova i desetine krstarećih i balističkih raketa. Dronovi i rakete više ne smeju ugrožavati bilo kog stanovnika Ukrajine, NATO-a ili EU.

U ekonomskom domenu, pobeda će značiti da Rusija više ne može nastaviti da se naoružava, vodi rat protiv Ukrajine ili razvija kapacitete za dalja vojna dejstva u Evropi. Zapad danas ima moć (kako su SAD demonstrirale prema Indiji) da nametne najstrože moguće ekonomske sankcije, pre svega kroz striktni embargo na izvoz ruske nafte i gasa.

Mora postojati i ideološka pobeda, mora biti jasno svima da Putin svetu nema šta da ponudi, jer demokratije, uprkos svim problemima, ostaju najbolja mesta za život na Zemlji.

I konačno, moramo osigurati pobedu nad ruskim imperijalizmom, tako da se ne zadovoljimo pukim prekidom vatre koji bi Kremlju samo dao vreme da pripremi dalju neprijateljsku akciju. Rusija mora odustati od svojih ratnih ciljeva, od svoje politike ekspanzionizma i hibridnih aktivnosti, uključujući sajber napade, terorističke i sabotažne akcije, kao i širenje propagande dizajnirane da podstakne mržnju prema Zapadu.

Kada Moskva dođe pod stvarni zapadni pritisak, elite u Moskvi suočiće se sa jednostavnom dilemom: da li da okončaju agresiju prema Zapadu i počnu da sarađuju, ili da postanu vazali Kine, status koji su već delimično počeli da ostvaruju. To je trenutak kada se realno može desiti razdvajanje Rusije od Kine.

To bi, na kraju, omogućilo realizaciju svih scenarija pozitivne saradnje o kojima mnogi na Zapadu još sanjaju, pod mnogo povoljnijim uslovima nego što bi ih mogli dobiti danas pod Putinovim režimom.

Četiri godine rata u Ukrajini bile su oštar test vrednosti na kojima je zapadno društvo izgrađeno. Možda nas ovogodišnje podsećanje na četvrt milenijuma američke demokratije – trenutak kada je ljudska sloboda trijumfovala nad monarhijom i kolonijalizmom – može podsetiti na značenje pobede demokratije nad tiranijom i ekspanzionizmom.

Rusija može biti poražena. Imamo snagu da to učinimo.

Ali da li imamo i odlučnost?, pita se na kraju analize Lipavski.