Smrt Roberta Redforda i liderstva Amerike: Profesorka političkih nauka o uticaju slavnih

Može li njegov život i karijera da posluže kao lekcija za moćne ljude koji cene pristup i kratkoročne interese više nego dugoročno opšte dobro?

Kao prava filmski zvezda, čiji je život bio primer javnih i privatnih vrlina, Redford je svoje privilegije usmeravao ka drugima.

Ne samo da nam je podario nezaboravne filmove, već je i osnovao filmski festival – Sandens filmski festival u Park Sitiju, Juta – koji je dosledno otkrivao nove talente i otvarao radna mesta. Takođe je učinio zaštitu životne sredine glavnom temom, i to pre nego što je postala popularna.

On je privatni kapital pretvarao u javno dobro.

Sećanja koja su usledila nakon njegove smrti 16. septembra odražavala su širinu njegovog delovanja, i što je posebno značajno bila su iskrena i nestranačka.

Neprestano koristeći svoju ličnu harizmu i talenat da promoviše ujedinjenu viziju Amerike i njenog potencijala, Redford je bio izuzetak u vremenu cinizma i polarizacije.

Imala sam sreću da lično vidim Redforda i sve ono što je predstavljao. Dok sam odrastala, sam Sandens Kid došao je u moju školu u Njujorku, i Redford je prišao da igra sa mnom. Nezamislivo zgodan, sa blagim, ali prodornim pogledom, bio je živa legenda koja je slobodno darovala svoje vreme deci.

Nije ni čudo što je tuga povodom njegove smrti tako lična. Njegova dugogodišnja prijateljica Džejn Fonda rekla je da nije mogla da prestane da plače. „Jedan od lavova je otišao. Počivaj u miru, moj dragi prijatelju“, izjavila je Meril Strip.

Iako je Redford kritikovao Donalda Trampa (koji nije poznat kao ljubitelj liberalnog Holivuda), predsednik nije uzvratio udarac. Naprotiv, priznao je Redfordovu zvezdanu snagu: „Bilo je vremena kada je bio najpopularniji. Mislio sam da je sjajan“.

Sa svih strana političkog spektra, desničarski nastrojene slavne ličnosti, poput Roba Loua i Silvestera Stalonea, bile su podjednako poštovane i pune divljenja kao i one sa levice.

Bob Vudvord, kojeg je Redford igrao u filmu „Svi predsednikovi ljudi“, to je lepo rekao:“Koristio je svaku platformu koju je imao da svet učini boljim, pravednijim i svetlijim za druge“.

Leonardo Dikaprio je istakao Redfordovu nepokolebljivu posvećenost zaštiti planete i podsticanju promena, dok je Geri Herbert, bivši republikanski guverner Jute, pohvalio Redforda što je pretvorio dva hektara zemlje u prelepo odmaralište, finansijski uspešan maloprodajni biznis i filmski festival koji je promenio industriju.

Taj projekat je zaposlio hiljade ljudi i doneo oko milijardu dolara ekonomiji Jute.

Prema rečima reditelja Rona Hauarda, upravo je Sandens festival „dao ogroman zamah američkom pokretu nezavisnog filma“.

Zajedno, svi ovi glasovi oslikavaju širinu publike koju je delo Roberta Redforda dotaklo. Njegovi filmovi, naravno, najbolje objašnjavaju taj uticaj.

Buč Kesidi i Sandens Kid ponovo je osmislio suštinski američki mit o Divljem zapadu – ali bez smeha. All the President’s Men učinio je istrajnost uzbudljivom, a odgovornost herojskom, menjajući način na koji Amerikanci gledaju i na novinarstvo i na demokratiju. Ordinary People, Redfordov režiserski debi, preneo je tiho osećanje tuge na veliko platno, uvodeći karakterno vođene priče o ličnoj borbi u mejnstrim u vreme kada su bioskope dominirali spektakli.

Zahvaljujući tome što je njegova zvezdana slava trajala decenijama – i obuhvatala filmove, festivale i ekologiju – za svakoga je postojao neki „drugačiji“ Redford. Njegovi projekti bili su popularni, ali ne povodljivi, ozbiljni, ali ne s moralisanjem. Polazili su od pretpostavke da sofisticirane priče mogu dostići široku publiku – ako su dobro ispričane.

Pored toga, Redford je slavu tretirao kao kapital. Ulagao ju je, dozvolio da se uveća, i delio dobit s javnošću.

Sandens festival učinio je tu njegovu javno orijentisanu viziju vidljivom. Ono što je počelo kao planinsko utočište, postalo je platforma, a zatim i cela ekonomija. Za filmske stvaraoce, to je značilo prilike za premijere, prodaju i izgradnju karijere. Za Jutu – radna mesta, turizam i lokalni ponos. Za publiku – novu viziju toga šta filmovi mogu biti.

Taj isti festival zadovoljavao je progresivce (jer je uzdizao nove glasove), ulivao poverenje umerenima (zbog preduzetničkog duha) i privlačio konzervativce (zbog poštovanja prema radu i lokalnom identitetu).

Čak i kada je Sandens kasnije bio kritikovan zbog komercijalizacije, Redfordova vizija je opstala – jer je festival i dalje stvarao pristup, radna mesta i prilike za čitave zajednice. Ti rezultati pokazali su da je izgradio instituciju dovoljno otpornu da nadživi njega samog.

Redford je uspevao da daje drugima, a da pritom ne zapostavi sopstvene interese. Sandens je promovisao filmsku viziju koju je voleo.

Njegovi napori u zaštiti prirode štitili su predele koje je lično voleo i odražavali zapadnjački identitet kojim se s ponosom dičio. Njegovi projekti istovremeno su služili i njemu i javnosti, postavši institucije koje podržavaju različite društvene grupe.

Naravno, ne može svako da postigne to što je on postigao. Redfordove urođene sposobnosti su igrale važnu ulogu. Njegova svetska slava dala mu je moć i uticaj kada su bili potrebni strpljenje i finansije. Ali ono što ga je zaista definisalo nije bila samo ta retka kombinacija talenta – već način na koji je odlučio da je koristi.

Redford je uzeo ono što je bilo isključivo njegovo – talenat, lepotu, slavu – i pretvorio to u institucije koje su služile svima drugima.

Baš kao što je izgradio Sandens i podsticao zaštitu prirode, koristio je i svoj javni ugled da govori u odbranu demokratije, upozoravajući na pretnje istini, slobodi govora, slobodnoj štampi i vladavini prava.

Koliko će drugih slavnih, privilegovanih i moćnih Amerikanaca danas biti upamćeno po tome što su uradili isto? Redford je pokazao da prava američka veličina ne leži u onome što poseduješ već u onome što daješ.

Autorka je profesorka političkih nauka na Univerzitetu u Torontu

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji