Amerika bez kormila: Tramp samo igra ulogu iz „Šegrta“

Kako objašnjava Blumbergov Kris Ansti, Besent ima plan „velikog opkoljavanja“, i ako ovo „zvuči poznato, to je zato što je… velika ideja o trgovini Obamine administracije bila korišćenje Trans-pacifičkog partnerstva za okupljanje koalicije zemalja Pacifičkog obruča koje bi sve više bile vezane za SAD, a ne bi bile uvučene u orbitu Kine“.

Problem je u tome što oživljavanje Obamine strategije verovatno više nije moguće. TPP sada postoji kao Sveobuhvatni i progresivni sporazum za Transpacifičko partnerstvo, čiji nijedan član neće smatrati Trampa kredibilnim ili pouzdanim pregovaračkim partnerom.

Besent želi da sarađuje sa „Japanom, Južnom Korejom, Vijetnamom i Indijom“, ali iako će ove zemlje biti dobre, nijedna ne bi bila toliko budalasta da nešto značajno ustupi Trampu.

Meksiko i Kanada su krenuli tim putem tokom njegovog prvog mandata kada su se složili da ponovo pregovaraju o Severnoameričkom sporazumu o slobodnoj trgovini, a sada su se našli među prvim zemljama koje je Tramp targetirao za ponovno maltretiranje.

Štaviše, Besent je očigledno ili u zabludi ili laže kada sugeriše da odražava stav administracije. Niko nema ovlašćenje da govori u ime Trampa, čije se donošenje odluka menja iz minuta u minut na osnovu „instinkta“ i šta god da se prikazuje na njegovoj televiziji.

Tramp može instinktivno pristati na Besentov predlog politike, ali ako mu sledeća osoba koju vidi kaže ne, Besentu može biti ostavljeno da objasni zašto ne može da ispuni ono što je obećao. Takav je život na dvoru ludog kralja.

Bivši američki ministar finansija Lorens H. Samers to vidi drugačije. „Jedina preokupacija koju bih imao da sam u vladi bila bi ono što predsednik govori… Predsednik ima pravo da ima savetnike koji veruju u njegovu politiku… Pojedinci imaju pravo da slede svoju savest.”

Ali ovo je „sanewashing“ (pokušaj ublažavanja radikalizacije osobe ili ideje da bi bila prihvatljivija široj javnosti). Kao što Samers zna, ne postoje politike u koje treba verovati.

Politika oličava jasne ciljeve, da ne spominjemo rad osoblja, modeliranje i analizu različitih scenarija koji se mogu pojaviti u njenoj realizaciji. Ovde imamo jednog neukog čoveka, okruženog ulizicama, koji šeta okolo i izbacuje s…nja dok se kamere okreću.

Ovo je uobičajeno za Trampa, koji samo igra ulogu koju je imao na setu “Šegrta”. Razlika je u tome što je “Šegrt” imao veoma sposobne producente i montažere koji su mogli da pretvore sav neuredan sirovi snimak u ubedljiv, čist finalni proizvod. Aktuelna Bela kuća ima samo prenos uživo.

Kontrast između Trampa i Ronalda Regana je ovde poučan. Regan je imao ubedljivu filozofiju upravljanja. To je odražavalo njegovo ogromno poverenje u američki narod – u njihovu marljivost, velikodušnost i dobru volju – kao i njegovu sumnju u politiku, programe i birokratiju koju je Demokratska partija izgradila od 1933. Regan (bivši glumac) je takođe imao ogromno poverenje u sebe, u svoju sposobnost da nauči i iznese tekst i da odigra svoju ulogu predsednika.

Ali iako je Regan imao filozofiju i znao je da je zvezda, nije mislio da je on šef. Verovao je mreži profesionalaca koji su bili tu da ga učine efikasnim liderom. Kada je njegovo poverenje bilo opravdano – kada je imao kvalitetne profesionalce na svojim mestima među osobljem Bele kuće – rezultati su bili prilično dobri.

Kada njegovo poverenje nije bilo toliko opravdano – kada je pukovniku Oliveru Nortu dozvoljeno da napravi haos u bliskoistočnoj politici u odnosu na Iran – usledio je skandal.

Trampova Bela kuća nema montažere, samo spin doktore. Tramp će nešto reći, a neki savetnik će požuriti da izjavi: „Vidite! Ovo je uvek bio plan!“ Ali sami ovi dvorani nisu na istoj strani. Ponekad se čini da ekonomski savetnik Piter Navaro ima prednost; ponekad da ima Ilon Mask; a ponekad se detektuje uticaj Besenta, ministra za trgovinu Hauarda Lutnika, Stivena Mirana iz Saveta ekonomskih savetnika ili Kevina Haseta iz Nacionalnog ekonomskog saveta. Ali ove frakcije se u malo čemu slažu, a Tramp na kraju ionako ne veruje nijednoj od njih.

Šta treba učiniti? Da Republikanska partija nije pretvorila ulizivanje u vladajući princip, predsednik Predstavničkog doma Majk Džonson i lider većine u Senatu Džon Tun dali bi Trampu ultimatum – imenuj kvalifikovane regente koji će nadgledati spoljnu i unutrašnju politiku i ograniči se na držanje govora koje oni pišu.

U suprotnom, nekoliko naših članova će se složiti sa demokratama, a vi ćete morati da se nosite sa Kongresom koji će voditi kongresmen Hakim Džefris i senator Čak Šumer. Ovo su jedine opcije jer nemamo poverenja u vaš „politički proces“.

Kada bi bili ozbiljni, Tramp bi pokleknuo. Već je prestao da ležerno vređa Kanadu sada kada ga je njen novi premijer Mark Karni mrko pogledao. Moj sopstveni glas za regenta u unutrašnjoj politici bi pripao Besentu, ne zato što mislim da bi se dobro snašao u tom poslu, već zato što bi mogao da napravi manje štete od bilo koga drugog ko je zaista voljan da radi za takvog čoveka.

Ali ništa od ovoga se neće dogoditi. I zato su Amerika i svet u ozbiljnoj nevolji.

Autor je bivši zamenik pomoćnika američkog ministra finansija, profesor je ekonomije na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju i autor knjige „Slouching Towards Utopia: An Economic History of the Twentieth Century“ (Basic Books, 2022).

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org