Tramp donosi Igru zatvaranja u Ameriku

Moja analiza bila je inspirisana radom iz 1948. godine o tzv. paradoksu iznenadnog testa, koji pokazuje kako racionalna očekivanja mogu da se uruše pod određenim uslovima.

Predsednik SAD Donald Tramp, koji se suočava sa opadanjem javne podrške, izgleda odlučan da sledi ovaj autoritarni scenario.

Najupadljiviji primer toga je pokušaj administracije da podigne optužnice za hipotekarnu prevaru protiv istaknutih kritičara pre svega članice Odbora guvernera Federalnih rezervi Lize Kuk, demokratskog senatora Adama Šifa i državne tužiteljke Njujorka Letiše Džejms.

U središtu ovih napora nalazi se direktor Savezne agencije za stambeno finansiranje (FHFA), Bil Pult, veliki Trampov donator koji sada nadgleda hipotekarni sektor u SAD.

Naravno, većina rasprava u SAD-u usmerena je na to da li ove optužbe imaju osnova. Međutim, mnogo je važnije pitanje sistematske potrage Trampove administracije za kompromitujućim dokazima protiv svojih političkih protivnika.

Kako je primetila demokratska senatorka Elizabet Voren, Pult „koristi pristup ličnim podacima neprijatelja Donalda Trampa“ kako bi rešavao lične i političke obračune.

Selektivno gonjenje i ciljana zastrašivanja mogu pokrenuti efekat lavine. Kao što su pokazala iskustva Mađarske i Turske, ono što počinje kao odmazda protiv nekolicine percipiranih političkih protivnika može se brzo proširiti, destabilizujući društvo i potkopavajući demokratsko upravljanje.

Igra zatvaranja, koju sam osmislio, ima za cilj da ilustruje kako se autoritarizam ukorenjuje – u nadi da bi se mogli osmisliti pravni i ustavni mehanizmi koji bi sprečili takve ishode.

U središtu ove igre nalazi se jednostavan misaoni eksperiment: Zamislite zemlju sa 1.000 odraslih građana, od kojih svi ne podržavaju lidera. Ako čak polovina njih izađe na ulice, lider bi bio zbačen.

Njihova odlučnost je tolika da su spremni da protestuju, osim ako nisu potpuno sigurni da će biti uhapšeni.

Problem za lidera je to što zatvori mogu da prime samo 100 neistomišljenika. Sa 1.000 spremnih da protestuju i mestom za samo 100 zatvorenika, rizik da bilo ko završi u zatvoru je suviše mali da bi strah imao odvraćajući efekat. U takvoj situaciji, izgleda da lider nema način da uguši opoziciju.

Međutim, jedan promućurni lider može da smisli zaobilazno rešenje: podeliće populaciju na deset jasno odvojenih grupa po 100 ljudi – vođe opozicije, medijske komentatore, sindikalce, akademike i druge.

Zatim naređuje svojim lojalnim operativcima da prikupe kompromitujuće informacije o prvoj grupi i objavi da će u zatvor ići samo članovi te grupe ako izađu na protest.

Ako manje od 100 ljudi iz te kategorije izađe na ulice, vlast prelazi na drugu grupu, zatim treću, i tako redom – sve dok ne uhapsi ukupno 100 ljudi i ne napuni zatvore.

Korišćenjem ovog mehanizma, lider može da ućutka svih 1.000 građana. Pošto niko neće pružiti otpor ako je zatvor izvestan, vođe opozicije – prva grupa – ostaće tihi.

Znajući da su sledeći ako protestuju, medijske ličnosti takođe će ostati kod kuće. A kada su i opozicione vođe i mediji tihi, ni sindikalni lideri neće smeti da se oglase.

Ovaj proces unazadne indukcije osiguraće da niko ne protestuje niti izražava neslaganje. Ljudi će nastaviti sa svojim svakodnevnim životom u tišini, dok zemlja sve dublje tone u autoritarizam.

Belorusija pruža dragocen uvid u to kako se ovakva dinamika može odigrati u stvarnosti. Postojalo je vreme, ne tako davno, kada se činilo da velika većina Belorusa ne podržava režim predsednika Aleksandra Lukašenka i da su spremni da izađu na ulice u znak protesta.

Ali, bilo da se to desilo namerno ili slučajno, Lukašenko je uspeo da pretvori populaciju potencijalnih demonstranata u društvo potisnutih građana koji kriju svoj bes, dok istovremeno obavljaju ritualne prikaze lojalnosti.

Upravo od takve opasnosti Sjedinjene Države moraju da se zaštite. Vladavina prava zahteva jednako postupanje prema svima: ako Liza Kuk bude kažnjena zbog hipotekarne prevare, onda i svi ostali koji su krivi za isto moraju da snose posledice. U suprotnom, pravda postaje sredstvo represije.

Priznajemo, ovo može zvučati kao čisto akademska briga. Ali kako je čuveni ekonomista Džon Mejnard Kejnz jednom primetio, ideje – bilo da su tačne ili pogrešne – „imaju veću moć nego što se to obično shvata. Zapravo, svetom ne vlada ništa drugo“.

Ako se Trampu dozvoli da naruši princip jednakosti pred zakonom, ideja selektivne pravde će se ukoreniti i početi da izjeda demokratiju iznutra.

Autor je bivši glavni ekonomista Svetske banke i glavni ekonomski savetnik Vlade Indije. Profesor je ekonomije na Univerzitetu Kornel i vanredni stariji saradnik u Institutu Brukings.

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji