Prkosio je Trampu iako ni u jednom trenutku nije spomenuo „slona u sobi“: Makronov trenutak slave u UN (VIDEO)

Dok se probijao do govornice na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u ponedeljak, francuski predsednik delovao je opuštenije nego što je bio poslednjih meseci, zastajući da se našali sa danskim ministrom spoljnih poslova Larsom Leke Rasmusenom, piše Politico.

Izgledalo je i da uživa u dugom aplauzu koji je usledio nakon njegovog otprilike tridesetominutni govor, tokom kojeg je pozvao da se „učini pravda palestinskom narodu i time prizna država Palestina“.

Za predsednika u problemima, 47-godišnjeg lidera koji je zaglavljen u „užasnoj godini“ nepopularnosti i urušavanja vlade u Parizu, njegov trenutak u Njujorku bio je više od preko potrebnog predaha od konstantnog negodovanja levih i desnih opozicionara kod kuće.

Bio je to Makronov pokušaj da krene stopama degolista koji su pre njega koristili UN kao pozornicu za snažne izjave o nezavisnosti od Sjedinjenih Američkih Država (i, u ovom slučaju, Izraela).

Vredi se setiti jakog govora Dominika de Vilpena u Savetu bezbednosti UN 2003. godine, kada je tadašnji ministar spoljnih poslova kritikovao pokret Vašingtona ka ratu u Iraku i izjavio da Pariz u tome neće učestvovati.

Taj njegov prkos i danas mnogi Francuzi smatraju vrhuncem diplomatske hrabrosti, u kojem je de Vilpen, po njihovom mišljenju, kanalisao prkosnog generala Šarla de Gola pred jačim saveznikom.

I sigurno je taj trenutak bio u mislima Makrona i njegovih saradnika dok su strpljivo organizovali govor — koji se mesecima pažljivo pripremao i uključivao desetine diplomatskih sastanaka širom više zemalja kako bi se koordinisalo formalno priznanje palestinske države.

Nije bilo važno to što de Vilpenov govor nije naterao Vašington da preispita planove za invaziju Iraka. Niti je bilo važno to što, kako je portugalski ministar spoljnih poslova rekao za Politico u nedelju, zajednički napor za priznanje palestinske državnosti verovatno neće preko noći (ili ikada) promeniti činjenice na terenu u Gazi ili na Zapadnoj obali.

Poenta je bila da se pruži odlučan odgovor predsedniku SAD Donaldu Trampu, koji odbacuje rešenje o postojanju dve države, i njegovom savezniku, izraelskom premijeru Benjaminu Netanijahu.

Za razliku od de Vilpena pre 22 godine, kada su Ujedinjene nacije još uvek viđene kao funkcionalna međunarodna organizacija, Makron nije išao „na sve ili ništa“.

Makron je priznao palestinsku državu na samitu UN, čiji je cilj bio da okupi podršku za rešenje Bliskog istoka zasnovano na dve države. Maron je predvodio inicijativu koja je podstakla i druge zapadne vlade da preduzmu ovaj istorijski korak potez koji je razbesneo Izrael, piše France24.

Njegovo priznavanje palestinske države bilo je uokvireno prijateljskim rečima prema Izraelu i osudom Hamasa. I ni u jednom trenutku nije spomenuo „slona u sobi“ – Trampa i njegovu podršku Netanijahuu.

Ali to je stvar sa golizmom: nije u pitanju pobeda, pa čak ni popularnost.

De Vilpen nikada nije povratio onu slavu koju je imao 2003. godine. A sam De Gol je poznato napustio vlast 1968. godine suočen sa velikim studentskim protestima za koje je tada rekao da je jedino časno bilo da ode.

Isto važi i za Makrona. Francuzi se neće nužno ponovo „zaljubiti“ u svog predsednika posle Njujorka. Ali možda će povratiti trunku poštovanja prema njemu ili bar prema „izvesnoj ideji Francuske“, da pozajmimo izraz od De Gola koga je Makron na kratko utelovio u Njujorku.