„Neoprostiv greh UN je nečinjenje i nedostatak hrabrosti“: Bivši podsekretar Ujedinjenih nacija za Gardijan

UN se nalaze u krizi. Dok je geopolitička situacija najpodeljenija u poslednjih nekoliko decenija, ova velika institucija očajnički oskudeva u finansijama, a još važnije u relevantnosti.

Kada je reč o ključnim savremenim sukobima – Ukrajina, Palestina, Sudan i drugi – UN i dalje igra vitalnu humanitarnu ulogu, ali se sve više samoprekida i povlači sa centralne pozicije u mirovnim pregovorima, piše u autorskom članku za Gardijan Martin Grifits, britanski diplomata i bivši zamenik generalnog sekretara za humanitarna pitanja i koordinator pomoći UN.

Bilo bi lako okriviti za to poznate strukturne mane UN – pre svega zloglasno pravo veta koje imaju stalne članice Saveta bezbednosti (Kina, Francuska, Rusija, Velika Britanija i SAD), koje čini širi savet otpornim na reforme.

Zatim relativnu slabost Generalne skupštine, kao i institucionalnu rascepkanost i nadmetanje oko nadležnosti. Međutim, te mane postoje još od osnivanja UN, pa ipak nisu sprečile ovu organizaciju da postigne velike stvari.

Ne, ovaj novi nedostatak relevantnosti proizilazi iz kolapsa najdragocenijeg resursa UN-a: hrabrosti. Hrabrosti da se vodi. Hrabrosti da se zaraćene strane okupe. Hrabrosti da se pronađu rešenja koja se suprotstavljaju nekažnjivosti i koja su primenljiva. Hrabrosti da se pokuša i ako je potrebno da i u slučaju neuspeha ponovo pokuša.

Kultura opreza se uvukla u organizaciju, osećaj inertnosti i prepuštanja pred političkim ćorsokakom.

Pre nego što sam napustio UN, radio sam kao njen posrednik u Jemenu, a zatim kao globalni humanitarni lider. Tokom tog vremena video sam i ogromne mogućnosti za organizaciju, ali i sve više samonametnutih ograničenja.

Nema sumnje da, uprkos nedostatku sredstava, UN nastavlja da obavlja ključne zadatke kroz svoje političke i humanitarne misije širom sveta.

Zaista nema zamene za posvećenost, stručnost i hrabrost osoblja UN-a. Video sam njihovu dobrotu i solidarnost pred najnezamislivijom patnjom, u brojnim ratnim zonama širom sveta.

Suprotno tome, pristup Gaze Humanitarne Fondacije – privatnog, militarizovanog „rešenja“ koje su ponudile izraelska i američka vlada predstavlja sramotu i krši sve prihvaćene principe humanitarne pomoći.

Ali time što je sebi dopustila da bude marginalizovana u mirovnim procesima, uključujući medijaciju, UN je u suštini postala lekar koji leči simptome bolesti, umesto da se bavi njenim uzrocima.

Za one od nas koji su svoj život posvetili vrednostima UN-a i iskreno se zalažu za mir, to je duboko uznemirujuće. Za ljude zarobljene u zonama sukoba to je pitanje života i smrti.

Kada se ispravno koristi, „dobre usluge“ generalnog sekretara imaju značajnu moć da posreduju i ublaže sukobe. UN i generalni sekretar imaju legitimitet nepristrasnog posrednika kakav nijedna pojedinačna nacionalna vlada ne poseduje.

Na primer, bio sam ponosan što sam bio posrednik u Inicijativi za žito iz Crnog mora 2022. godine, u kojoj je UN igrala glavnu pregovaračku ulogu između Ukrajine i Rusije, pod vođstvom generalnog sekretara Antonija Gutereša.

Okupili smo tim koji je uključio zvaničnike iz čitavog sekretarijata i relevantnih agencija UN, i omogućili im da stvarno sarađuju i po potrebi izađu iz svojih uloga kako bi se posao obavio.

Bez liderske uloge UN-a, ne verujem da bi konačni dogovor bio moguć. To je pokazalo šta se može postići kada generalni sekretar pokaže ambiciju, upornost i direktno se angažuje sa ključnim akterima (u ovom slučaju Kijevom, Moskvom i Ankarom). To je trebalo da bude početak daljeg napretka u mirovnim naporima UN-a, ali taj zamah je izgubljen.

Prvi korak u vođstvu mora biti obnova tog duha: hrabrost, energija, upornost. Spremnost da se stavi na kocku sopstveni kredibilitet, da se uguše unutrašnje podele i mobiliše cela organizacija ka konkretnom cilju.

Sekretarijat mora da uključi više vrhunskih stručnjaka za mirovne pregovore u sistem, da bude spreman da ih brzo rasporedi i da ih ukloni ukoliko ne ispunjavaju očekivanja. Trebalo bi da se više koristi specijalnim izaslanicima, koji imaju jedinstvenu slobodu da postave agendu i okupe ključne aktere, i da se odupre često nekompetentnim izaslanicima koje nameću nacionalne vlade.

Takođe bi trebalo bolje iskoristiti partnerstva sa nezvaničnim organizacijama koje se bave mirovnim procesima. To nije nova ideja, ali je u poslednje vreme pala u zaborav. U slučaju Crnog mora, u potpunosti smo integrisali osoblje iz jedne takve organizacije i svi smo imali koristi od toga.

Više pažnje treba posvetiti kapacitetima potrebnim za timove koji se bave mirovnim procesima. Neophodna su znatno veća ulaganja u tehničke veštine medijacije i obuku, kao i šira podrška iz sedišta i na terenu, kako bi se omogućio brži odgovor na složene i promenljive situacije.

Efikasna medijacija u savremenom svetu zahteva tri stvari: legitimitet i globalno iskustvo UN-a, političku moć država koje učestvuju kao posrednici i iskustvo nezavisnih organizacija za rešavanje sukoba, koje mogu uključiti glasove pogođenih zajednica.

UN mora mnogo bolje da odigra svoju ulogu u ovom „trouglu“. Takođe mora da postavi jasniju viziju svoje osnovne svrhe kao tela za rešavanje sukoba u decenijama koje dolaze.

Inicijativa UN80 – veliki, sistemski napor za reformu koji je pokrenuo generalni sekretar radi poboljšanja efikasnosti i delotvornosti organizacije – svakako je dobrodošla.

Predložena spajanja agencija i smanjenja osoblja i troškova su razumljiva, s obzirom na finansijsku krizu. Ali to još uvek nije uokvireno u pozitivnu viziju buduće uloge UN-a. Još ne čujemo pravu debatu između sekretarijata i država članica o tome kako izgraditi UN koji će u novim okolnostima očuvati obećanja svojih osnivača.

UN je puna izuzetnih ljudi. I dalje je nezamenljiva institucija. Kao takva, njen jedini neoprostiv greh jeste – nečinjenje. A ono preti da postane hronično, sa ozbiljnim posledicama po najugroženije ljude na planeti.

Ne možemo više da ih izneverimo. Ovaj veliki globalni projekat mora ponovo da pronađe hrabrost da postane relevantan i to brzo ako ijedna buduća godišnjica treba da bude vredna proslave.