Foto: EPA/ GIORGIO ONORATI

U godini Lutera. Ne mogu da se ne setim tipa iz jedne američke serije kome bi najveća počast u životu bila da se po njemu nazove neki hamburger. A kako je to uspelo 1483. godine u Ajslebenu rođenom Martinu Luteru?

Vraćajući se 22. jula 1505. od roditelja za Erfurt, dvadesetdvogodišnjeg Martina na putu zadesi veliko nevreme. Uplašivši se za svoj život on se obrati Svetoj Ani obećavši da će se zavetovati na monaški život ukoliko ga spasi. Kako mu je Sveta Ana uslišila molitve, Martin postaje monah reda Svetog Avgustina, a dve godine kasnije i sveštenik; studira teologiju na novoosnovanom Univerzitetu u Vitenbergu. Međutim, nakon jednog putovanja u Rim postaje mu prilično jasno da se u crkvi nešto mora promeniti. Kao što je poznato, za Lutera je posebno bila neprihvatljiva praksa otkupa grehova. Bilo je veoma jednostavno otkupiti grehove, i to ne samo svoje, već i svojih umrlih rođaka, a moglo se i unapred kupiti nešto oproštaja, sigurno je sigurno.

Sada čuvenih 95 teza koje je 31. oktobra 1517. zakucao na crkvu u Vitenbergu bio je način da se konačno otvori ono što bismo danas nazvali javnom diskusijom o zloupotrebama u katoličkoj crkvi. Ali, ovaj postupak se nije preterano svideo Rimu. I crkvi i papi je bilo potrebno dosta novca; na kraju krajeva i izgradnja Crkve Svetog Petra je bila finansirana iz ovih izvora. Martin Luter biva izveden pred crkveni sud 1521. gde se od njega traži da se odrekne svega što je izneo u tezama. Umesto toga, legenda kaže da je odgovorio:“Stojim ovde. Ne mogu drugačije. Amen.“ Ubrzo biva ne samo ekskomuniciran iz crkve, već gubi sva prava, a zakonom postaje kažnjivo eventualno ukazivanje pomoći Luteru. Ovo je značilo da je svako mogao da ga ubije ili zatvori, lov na njega je praktično bio otvoren.

Kada se nakon ovog suđenja vraćao kući, bio je otet, srećom od kneza Fridriha III koji je hteo da ga zaštiti, odvezavši ga u prekrivenoj kočiji u zamak Vartburg blizu mesta Ajzenah. Martin Luter je tamo živeo pod lažnim imenom Junker Jorg do marta 1522. Za vreme boravka u zamku je za samo jedanaest nedelja preveo Novi, a kasnije i Stari zavet. Desilo bi se da sa svojim prijateljem, reformatorom Filipom Melanhtonom nedeljama raspravlja o nekim formulacijama ili najboljoj verziji prevoda pojedine reči. Ono što je želeo jeste da svi mogu razumeti tekst Biblije. Kako je govorio, da bi se znalo kako narod govori „mora mu se gledati u usta“, a iz njih zasigurno nije izlazio latinski. Čuvena je legenda koja se vezuje za ovo mesto i njegov prevodilački podvig da je na đavola koji ga je ometao pri prevođenju bacio mastionicu. Kažu da se doskora mogla videti mrlja na zidu sobe u kojoj je radio u Vartburgu.

Baš u ovom zamku je petsto godina nakon objavljivanja 95 teza organizovana izložba „Luter i Nemci“, koja je kritički osmišljen prikaz Luterovog epohalnog doprinosa, ali i neslavnih stavova ovog velikog reformatora. Luterovi Jevrejski spisi su poslužili da legitimišu progon Jevreja; 10. novembra 1938, na Luterov rođendan, gorele su sinagoge u Nemačkoj. Univerzitet na kom studiram osnovao je Luterov zaštitnik knez Fridrih 1502, a ime Martina Lutera nosi takođe od Luterovog rođendana 1933. Već duže vreme postoji studentska inicijativa da se Univerzitetu promeni naziv.

Dok je s jedne strane osporavan, čini se da su ga i oni koji su se smatrali njegovim nastavljačima pogrešno interpretirali. Da li je Luter imao plan da osnuje novu crkvu, ili da poboljša, reformiše samu katoličku crkvu? Kako je govorio: „Molim vas da ne pominjete moje ime i ne nazivate se luterancima već samo hrišćanima.“

Ipak, njegovo ime nastavlja da se pominje, danas i za malo drugačije potrebe: pasta Luter, medikamenti Luter, patofne Luter, ili pomfrit Kete koji se služi uz luterburger, počast koju su Luterovoj ženi na ovaj način odali domaćini proslave u Vitenbergu. To su samo neka od čuda petstogodišnjice kojima se možete zabavljati dok šetate po nekom od Luter-gradova. I dok je većini ljudi već i previše obeležavanja godišnjice reformacije – ova godina je samo finale, a sve je počelo još 2008. kao „Luterova dekada“, čini se da i nije tako loše nabasati na neki od proizvoda modernog religijskog turizma, ali i podsetiti se koje su u stvari Luterove zasluge ne samo za crkvu već i za kulturu i društvo u kojima danas živimo. Ne praveći od njega ni sveca, ni figuru nemačkog nacionalnog ponosa, dovoljno je zamisliti se nad njegovom rešenošću da u okolnostima šesnaestovekovnog katoličkog društva ne samo direktno kritikuje crkvu već da uprkos pretnji smrću uspe da ostvari svoje reformatorske ideje.

Prevod s nemačkog: Tijana Matijević