Na čiju će stranu stati Italija u „razvodu“ NATO-a?

Sa administracijom Donalda Trampa koja je kroz izjave i političke dokumente jasno pokazala da je Evropa u velikoj meri prepuštena sama sebi, veće sile na kontinentu suočavaju se sa vrlo neprijatnim izborima.

To je posebno tačno za Italiju, gde je populistička desničarska premijerka Đorđa Meloni pokušala da bude most ka Donaldu Trampu, s kojim ima dobre odnose, dok istovremeno održava ključne interese zemlje u Evropi, ističe u analizi za CEPA.org Nikolo Komini, nezavisni istraživač koji piše o italijanskoj politici i spoljnjoj politici.

Dakle, kada je Tramp izneo pretnje, uključujući dodatne carine zbog toga što su evropske zemlje odbile njegove zahteve za Grenland, Meloni je pozvala evropske saveznike na uzdržanost.

Dok su predsednik Makron i kancelar Merc bili čvrsti u stavu da je potrebno pokazati snagu, uključujući i slanje trupa na Grenland, Meloni i njen ministar odbrane Gvido Krozeto odlučili su da ne učestvuju.

Rikardo Leoni, nezavisni italijanski stručnjak za odbranu, objašnjava: „Meloni je postavila svoju spoljnu politiku na dva koloseka: jačanje uloge Italije u Evropi i iskorišćavanje svojih veza sa Donaldom Trampom kako bi Rim postao sagovornik Vašingtona u EU. Ipak, s obzirom na napetosti unutar NATO-a i sve veću mogućnost povlačenja SAD iz Evrope, održavanje ove ravnoteže pokazuje se kao izuzetno teško“.

Senke rata Rusije u severoistočnoj Evropi znatno su se pojačale prošle godine, što je izazvalo hitne reakcije od strane najugroženijih država NATO-a, ali gotovo nikakvu podršku iz Vašingtona. To, američke pretnje oko Grenlanda i mogućnost nametnutog, Rusiji naklonjenog mira u Ukrajini jasno su oblikovali razmišljanja u Severnoj Evropi.

Francuska i Nemačka sve otvorenije govore o evropskom odbrambenom savezu koji bi bio sposoban da se odupre Rusiji i Kini, a po potrebi i da stane nasuprot SAD.

Velika Britanija, još jedna od pet najvećih vojnih i bezbednosnih sila na kontinentu, tvrdi – poput Italije – da transatlantski savez ostaje ključan, ali je iza scene planirala zajedno sa Berlinom i Parizom.

Pitanje koje još nije rešeno jeste da li bi ovakva inicijativa bila nastavak Evropske unije – što je problematično zbog učešća Velike Britanije i Norveške, ali i zato što su sistemi bloka spori i otvoreni za veto odlučnih pojedinačnih sila.

Šta je sa Italijom i zašto je važna?

Italija je ključna u odlučivanju kako bi mogla da izgleda evropska odbrana nakon smanjenog američkog angažmana.

Ravnoteža bilo kog verovatnog novog saveza u velikoj meri je nagnuta ka Severnoj Evropi. Pored Francuske, Velike Britanije i Nemačke, verovatno bi uključivala najmanje 12 drugih nordijskih, baltičkih i Beneluks država.

Međutim, jedini južnoevropski član takve grupe bila bi Francuska. Španija je dugogodišnji „zaostatak“ u odbrani, dok su Grčka i Turska više fokusirane jedna na drugu nego na Rusiju. Italijansko prisustvo bi značajno proširilo uticaj i regionalno prisustvo odbrambenog vojnog pakta.

Kao peta po veličini zemlja po odbrambenim izdacima među glavnim evropskim NATO državama – i treća najveća ekonomija EU – jasno je da ima veliki značaj.

Sa više od 100 američkih baza, 12.000 američkih vojnika i velikim zalihama opreme u Italiji, zemlja funkcioniše kao logistički centar i ključni deo NATO-ovog odvraćanja za celu Evropu.

Ako bi Trampova administracija odlučila da povuče svoje trupe i opremu, usledio bi početni šok, ali je verovatno da bi Italija zajedno sa drugim evropskim zemljama učestvovala u izgradnji odbrambenog pakta nakon američkog povlačenja. Alternative, uostalom, nisu privlačne.

Zaista, to bi moglo biti u skladu sa dugoročnim ciljem Italije da postane lider kontinenta u Sredozemlju.

Ali Italija se suočava sa još većim izazovom: odnos duga prema BDP-u iznosi 136 odsto, što je više čak i od Francuske i Velike Britanije, koje takođe imaju značajne probleme u servisiranju svojih kredita.

Italija takođe beleži nizak ekonomski rast. Ideja o izdvajanju vrlo velikih dodatnih sredstava za odbranu bila bi politički teška i neprihvatljiva javnosti.

To ne znači da italijanska vlada ignoriše ono što se dešava na kontinentu. Uprkos protivljenju proruskih snaga u parlamentu i zemlji, Italija pod vođstvom Meloni ostala je dosledan podržavalac Ukrajine, šaljući 12 paketа pomoći ukupne vrednosti preko 3 milijarde evra (3,6 milijardi dolara).

Italijanska vojska sada raste nakon dugog perioda niskih izdvajanja i procenjeno je da je prošle godine konačno dostigla stari NATO cilj od dva odsto BDP-a.

Očekuje se povećanje finansiranja, koje će biti usmereno ka programima kao što su novi amfibijski nosač Trieste i njegovi avioni F-35B.

Italijanska odbrambena industrija već profitira: sada postoje partnerstva između Leonarda i Rheinmetalla za proizvodnju tenkova sledeće generacije Panther, a Fincantieri izvozi fregate, dok modernizacija industrije napreduje postepeno. Snažna i bezbedna Evropa zahteva sposobne industrije koje je podržavaju.

Jedan od ključnih signala italijanske odbrambene snage i ozbiljnosti je višemilijardni Global Combat Air Program (GCAP) sa Velikom Britanijom i Japanom, koji ima za cilj proizvodnju šestogodišnjeg višenamenskog stealth lovca.

Godine 2022, italijansko Ministarstvo odbrane najavilo je svoju posvećenost odbrani „šireg Mediterana“ (Mediterraneo allargato), naglašavajući važnu ulogu Italije u zaštiti mora od pretnji iz sive zone, uključujući presecanje podvodnih kablova.

Nedavno objavljen rad ministra odbrane Krozeta predlaže formiranje civilno-vojne jedinice od 5.000 ljudi za borbu protiv hibridnih pretnji, što je posebno važno s obzirom na ključnu ulogu Sicilije kao rute za podvodne kablove podložne sabotaži.

Kombinacija prepoznavanja pretnji sive zone i modernizovane opreme čini Italiju liderom u odbrani Mediterana i ključnom za bilo kakvu širu odbranu evropske teritorije.

Na nedavnoj konferenciji za štampu, Meloni i nemački kancelar Fridrih Merc složili su se da pojačaju odbrambenu saradnju i zajednički rade na smanjenju veta i birokratije u izvozu odbrambene opreme unutar EU.

Dvoje lidera su ponovili da EU mora da se razvija kako bi odgovorila na buduće izazove, postala brža u donošenju odluka i efikasnija u pravilima.

Snažniji odnosi sa evropskim zemljama nisu jedini put koji Meloni koristi kako bi se pripremila za povlačenje američkog prisustva. Pored GCAP-a i drugih projekata „tvrde“ odbrane, italijanski Matei plan u Africi nastoji da produbi angažman na južnoj strani Mediterana.

Zapanjujuća stabilnost vlade Meloni, neviđena od 2000-ih, čini zemlju ozbiljnim igračem bez kojeg bi Evropa bila ranjivija.

Vojni savez zasnovan na EU imao bi veće šanse za podršku javnosti u Italiji, gde je 69 odsto ispitanih u nedavnoj anketi podržalo EU vojsku (Severna Evropa je po ovom pitanju obično skeptičnija).

Leoni kaže: „Izbor koji je pred nama je ili jačanje odbrambene saradnje unutar EU ili stvaranje novog vojnog saveza, mada je ovo drugo manje verovatno“.

Trenutni rad EU u oblasti odbrane je ključan, dodaje on. „EU je postavila temelje za saradnju, a što je još važnije, obezbedila vitalno finansiranje. Bez takvih sredstava, italijanski budžet ne bi mogao da podrži povećanje vojnih izdvajanja, čineći ga manje efikasnim u ad-hoc vojnim savezima“.

Bilo kakav novi evropski odbrambeni aranžman biće izuzetno težak za dogovor. Ali s obzirom na to da sada deluje mnogo verovatnije da se SAD povlače, Italija bi verovatno želela da učestvuje i ne treba je isključivati.