„Laskanje NATO lidera Trampovom egu ne rešava probleme“: Kolumnista Gardijana o samitu Alijanse

Prvobitno planirani dvodnevni sastanak skraćen je na jedno jutarnje zvanično poslovanje kako bi se laskalo predsednikovom egu i prilagodio njegovom kratkom rasponu pažnje.

Dnevni red je cinično sužen na fokus povećanja izdataka za odbranu koje on zahteva od američkih saveznika. Pitanja koja bi mogla da isprovociraju ili osramote Trampa – sukob u Ukrajini ili da li je iranska nuklearna pretnja zaista eliminisana američkim bombardovanjem – stavljena su na stranu.

Umesto toga, gas za laskanje je bio pritisnut do daske, a generalni sekretar NATO-a Mark Rute je predvodio grupno ulizivanje.

U utorak je Rute hvalio Trampovu genijalnost u vezi sa Iranom; u sredu ga je proglasio opravdanim vizionarom inicijative NATO za postizanje cilja potrošnje od pet odsto BDP-a.

Zabavu niko nije pokvario. Kako je u sredu rekla bivša savetnica predsednika Fiona Hil, NATO je nakratko izgledao kao da se pretvorio u Severnoatlantsku Trampovu organizaciju.

Međutim, za Rutea i većinu lidera Alijanse, ovo je bilo 24 sata samoponižavanja sa konkretnim ciljem.

Svrha ovog prvog NATO samita u drugom Trampovom mandatu bila je da SAD što više budu u saglasnosti sa transatlantskim savezom. Ništa drugo nije bilo važno.

Svako ponavljanje šokova koje su Džej Di Vens i Pit Hegset priredili Evropi na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji u februaru trebalo je izbeći po svaku cenu. U težnji ka ostvarenju tog cilja, nijedno poniženje ili licemerje nisu bili preterani.

Dakle, da li je misija NATO-a ispunjena? Možda jeste, sudeći po Trampovom generalno dobrom ponašanju u Hagu.

Obećanje od pet odsto je bila „veoma velika vest“, objavio je. SAD su i dalje posvećene doktrini kolektivne odbrane iz Člana 5 NATO-a, izgleda da je rekao na svojoj konferenciji za novinare nakon samita, iako njegov čudan izbor reči – „Ovde smo da im pomognemo da zaštite svoju zemlju“ – neće sve ubediti.

Lideri su se ipak pojavili sa onim što je Henri Džejms nazvao „stabilnošću rezultata“. Samit NATO-a je dobio ono što je trebalo da dobije.

Ali na svaki dugoročniji način, ovo smirivanje Trampa ne rešava ništa.

U političkom smislu, samit u Hagu ne označava obnavljanje normalnih odnosa, a kamoli početak novog zlatnog doba NATO-a. Takve stvari nisu moguće u Trampovoj eri. Politički, samit je bio izbegnuto razaranje bunkera. Istina, stvari se nisu pogoršale, ishod koji će mnogi, uključujući Rutea, smatrati nekom vrstom dostignuća.

Međutim, nijedna od drugih postojećih teškoća NATO-a nije rešena. Većina ostaje čvrsto na svojim mestima.

Četiri među njima se izdvajaju.

Prva i najneposrednija je Ukrajina. Nije došlo do promene u Trampovom nestrpljenju prema Ukrajini, njegovom verovanju u prekid vatre ili njegovoj nevoljnosti da obnovi američku vojnu pomoć. Ali ni ostale članice NATO-a ne mogu da obezbede pomoć koja je Ukrajini potrebna.

Dakle, rat se nastavlja, delimično zbog Trampa. Neki veruju da bi rat mogao čak postati trajan.

„Umesto da pretpostavimo da se rat može okončati sveobuhvatnom pobedom na bojnom polju ili pregovaračkim kompromisom“, napisao je ranije ovog meseca analitičar Karnegijeve zadužbine i bivši ukrajinski ministar odbrane Andrej Zagorodnjuk, „Ukrajina i njeni saveznici moraju da planiraju izgradnju održive, suverene i bezbedne države pod stalnim vojnim pritiskom.“ Tramp ne bi bio zainteresovan za to

Druga teškoća je Trampova potpuna nepredvidlivost. Sve je bilo dobro koreografisano u Hagu, ali koliko će dugo ovo trajati? Niko ne može sa sigurnošću reći.

Svet još uvek apsorbuje implikacije Trampovog impulsivnog postupanja sa Iranom, u kojem je vojna akcija jednog dana odbačena u korist diplomatije, pre nego što je sledećeg dana pokrenut rat, da bi narednog usledilo proglašenje mira.

Bombardovanje Irana podsetilo je američke saveznike u NATO-u koliko malo uticaja zapravo imaju na predsednika i naglasilo je teškoću nagađanja Trampovih postupaka.

Ovo se prepliće sa trećim problemom. Obaveza da se pet odsto BDP-a potroši na odbranu je politički cilj, a ne trenutna realnost.

Velika Britanija, na primer, ima za cilj da dostigne pet odsto do 2035. godine, a to će postići samo kroz izvesno „muljanje“ oko toga šta se legitimno može klasifikovati kao bezbednost, kao što jasno pokazuje novi dokument o nacionalnoj bezbednosnoj strategiji vlade, objavljen u utorak kako bi se poklopio sa samitom NATO-a.

Deset godina je dug period. Mnogo toga će se promeniti. Trampovi naslednici mogu biti posvećeniji NATO-u, ili mogu biti čak i nepouzdaniji od njega.

Moglo bi doći do promene režima i na drugim mestima. Niko ne zna. Ratovanje će se sigurno promeniti, kao što je pokazala revolucija dronova.

NATO mora biti oprezan da ne primenjuje pretpostavke 20. veka na planiranje 21. veka. Dokument o nacionalnoj bezbednosnoj strategiji s pravom postavlja ovaj period kao eru „radikalne neizvesnosti“.

Pa ipak, investitori, uključujući investitore u visokotehnološke industrije visoke vrednosti kao što je odbrana, preziru neizvesnost.

Što nas dovodi do četvrtog problema. Poboljšanje odnosa sa Trampom možda neće ništa rešiti jer on tera po svome. Ali pretnje ne nestaju.

To znači da evropske zemlje NATO-a i Kanada moraju da stvore održiv sistem kolektivne odbrane od neprijateljskih pretnji koji ne zavisi od hirova osobe u Beloj kući na svakom koraku.

To je veoma veliki zadatak. Ali Vašington ne može imati pravo veta na to da li će se evropske nacije braniti od, recimo, ruskih agresija.

U datim okolnostima nema pravog izbora. Saveznici se suočavaju sa ogromnim zadatkom postepenog smanjenja svoje dugogodišnje zavisnosti od američke tehnologije i naoružanja, a da pritom ne izazovu potpuni raskid sa SAD.

Istovremeno, moraju povećati sopstvene i evropske odbrambene kapacitete. To je đavolski težak put, sa kojim bi se britanski politički lideri, a da ne pominjemo britanski bezbednosni svet, osećali duboko neprijatno. Pa ipak, to je put kojim smo krenuli.