„NATO i Zmija“: Da li je Alijansa za vreme bombardovanja Srbije 1999. sarađivala sa ratnim zločincima?

Martens na početku podseća na 13. maj 1999. kada je tadašnji ministar spoljnih poslova Joška Fišer pred delegatima na partijskom kongresu svoje Zelene partije, koja je vladala zajedno sa socijaldemokratama Gerharda Šredera, opravdavao nemačko učešće u bombardovanju Srbije.

Neki od delegata su ga prozvali ratnim huškačem na što je on sarkastično uzvratio da mogu onda da predlože Slobodana Miloševića, koji vodi svoj treći rat za Nobelovu nagradu za mir.

Fišer je odbio zaustavljanje vazdušnih napada rekavši da to neće sprovesti čak i ako većina to izglasa. Mesec dana posle ovog žestokog unutarpartijskog obračuna u kojem je Fišer ipak iza sebe okupio većinu, bombardovanje je završeno povlačenjem srpske vojske sa Kosova.

„Više od četvrt veka posle toga, tadašnji događaji imaju sudski epilog, koji je ima i izrazitu političku dimenziju.

Naime, radi se ni manje ni više o pitanju da li je NATO, dakle i Nemačka i Zeleni kao tadašnja vladajuća partija, 1999. prilikom oslobađanja Kosova od Miloševićeve zločinačke vlasti sarađivao sa drugim ratnim zločincima.

To bi bio slučaj kada bi tadašnji vođa paravojne formacije Hašim Tači, protiv kojeg je 2020. podignuta optužnica za ratne zločine pred Specijalnim sudom u Hagu, bio osuđen u procesu koji od ovog ponedeljka ulazi u odlučujuću fazu.

Tači je 1999. bio politički portparol `Oslobodilačke vojske Kosova` (OVK), koja se napadima na srpsku policiju i vojsku borila protiv Miloševićevog aparata terora.

OVK je tek ciljanim zaoštravanjem konflikta koji je godinama tinjao privukao međunarodnu pažnju, što je posledično dovelo do toga da se zapadna vojna alijansa umešala u sukob i oterala srpsku državu sa Kosova. OVK je ujedno predstavljao kopnene trupe za avione NATO.

Tači kao garant satabilnosti

Tači je posle rata kao premijer, potom ministar spoljnih poslova i naposletku predsednik na Kosovu bio najvažniji partner Zapada. Kada su Šreder i Fišer 1999. posetili vojnike Bundesvera stacionirane na Kosovu, na programu je bio i razgovor sa Tačijem.

I britanski premijer Toni Bler ga je potražio. Tači, koji je sebi dao ratno ime `Zmija` bio je u očima Zapada garant stabilnosti.

Doduše, i tada je bilo poznato da su pojedini pripadnici OVK počinili stravične zločine nad Srbima, Romima ali i pripadnicima sopstvene etničke grupe, ali od toga je zapadna politika okretala glavu. Verovala je da su njene trupe i posle rata upućene na Tačija i njegove borce, kako bi se zadržao red i mir.

Tužilaštvo je u ovom epskom procesu posle dve godine završila izvođenje dokaza. U ponedeljak Tačijevi američki advokati, koji su delom plaćeni novcem poreskih obveznika sa Kosova, počinju sa odbranom svog štićenika. Optužen je za zločine protiv čovečnosti, mučenje i ubistva u više stotina slučajeva“.

Optuženik Tači

U tekstu se dalje navodi da je od početka procesa u aprilu 2023. u sudu dalo iskaz preko 260 svedoka, polovina u Hagu, a polovina pismenim iskazom.

„Sada odbrana želi da dokaže da su optužbe protiv Tačija neodržive. Pritom njegovi advokati ne poriču da su pored neuporedivo većih srpskih zločina postojali i zločini OVK. Ali oni negiraju Tačijevu odgovornost za njih – OVK je sklepana od dobrovoljaca seljaka, učitelja, studenata, zemljoposednika i drugih učesnika, kojima su zapovedali lokalni komandanti, čija moć se često protezala na nekoliko sela i dolina. Glavni štab OVK je prema advokatima postojao samo na papiru.

Funkcionalni zapovedni lanac sa Tačijem na čelu koji bi se protezao do lokalnih vođa, kaže odbrana, nije postojao ni u jednom trenutku“.

Martens navodi neke izjave svedoka koji to izgleda potvrđuju – komandant OVK Rustem Mustafa je recimo izjavio da su ljudi poput njega posedovali stvarnu lokalnu moć, a naređenja su doživljavali kao „preporuke“. Autor navodi da je bivša šefica američke diplomatije Medlin Olbrajt u svojim sećanjima iznela sličnu tezu kada je govorila o Tačiju kao šefu kosovske delegacije u Rambujeu koji je stalno telefonski morao da se konsultuje sa nizom ljudi kako ih ne bi okrenuo protiv sebe.

„Ali ako izgleda niko nije slušao glavni štab, zašto je on uopšte izdavao naređenja. Veteran Mustafa je u Hagu to objasnio tako da su dobrovoljci na Kosovu hteli da ih Nato ozbiljno shvati i da su hteli da ostave utisak funkcionalne armije“.

Nešto dalje Martens navodi i suprotne argumente: „Upadljivo je da su kosovski veterani, koji žele da OVK pred sudom predstave kao dezorganizovanu grupu amatera, ranije govorili sasvim drugačije“.

Martens navodi primere brojnih memoara bivših boraca ili novinara koji su ih pratili u borbi, koje je sud analizirao. Ali niz autora su se distancirali od sopstvenih knjiga, tvrdeći da su preuveličavali ulogu i stepen organizovanosti OVK.

Kada su lagali – tada ili sada?

„Ipak, kada su svedoci lagali, tada ili sada? Da li su naknadne žrtve sopstvene hvalisavosti ili njihove knjige sadrže istinito jezgro? Pored tih pitanja, dosadašnji sudski proces je otvorio još jedno pitanje: kada je Tači tako siguran u svoju nevinost, zašto su on i njegovi sledbenici zastrašivali svedoke i pokušali da utiču na njih?

U međuvremenu je dokazano da je do toga došlo. Tako je Tači davao uputstva o tome kakav iskaz da daju svedoci.

Sud je potom pooštrio pravila o posetama – da bi bolje zaštitio svedoke. Među njima je udovica Dragica Božanić, Srpkinja čijeg su muža i sina borci OVK uhapsili u porodičnoj kući. ‘Nikada više nisam videla ni muža ni sina’, navela je ova žena u svom potresnom svedočenju. Slično je i sa Predragom Dedićem, kojem je preko 90 godina i čijeg su sina pripadnici OVK oteli juna 1999. On sve do danas ne zna gde mu je dete sahranjeno.

Da li će sud smatrati da je dokazano da je Hašim Tači kriv za ovakve zločine, ne može se zaključiti iz dosadašnjeg suđenja“.

Martens ipak ima optimističan zaključak: „Bez obzira kako će se okončati sudski postupak, takođe je jasno: Intervencija NATO je posle višegodišnjih borbi i krvoprolića stvorila mir i stabilnost na Balkanu“.
Avion NATO se sprema za bombardovanje 4.aprila 1999.