Liberalna nemačka dilema: Da li bi Merc mogao da se suprotstavi Trampu?

Čini se da Fridrih Merc razume, iako mnogi u njegovoj zemlji još uvek ne. Od pobede na nedeljnim izborima, izabrani kancelar iz Hrišćansko-demokratske unije (CDU) iskoristio je svaku priliku da upozori na opasnosti Trampovog novog svetskog poretka. Nije pokušao da pruži utehu, nešto što Nemci obično traže od svojih političara, piše za Gardijan Džon Kampfner, autor knjiga “In Search of Berlin”, “Blair’s Wars” i “Why the Germans Do It Better”.

On naglašava opasnost iz dva neposredna razloga: treba mu očajna Socijaldemokratska partija (SPD), čije je treće mesto na izborima označilo istorijski nizak rezultat, da se pridruže njegovoj vladi, koja nije u njihovom imidžu. Takođe, treba da otključa kreditnu liniju koja će mu omogućiti da značajno ulaže u odbranu. Ali tu je još nešto. Čini se da je stiglo do njega.

Ovo nije bila njegova pozicija ranije. Bio je jedan od onih koji su tvrdili da Nemačka mora da živi unutar svojih mogućnosti i da stoga „kočnica duga“ ne bi smela da se dira. Sada prihvata da je potreban poseban, dugoročan fond za finansiranje povećane odbrane. Problem je što da bi došlo do reforme, potrebna je dvotrećinska većina u oba doma parlamenta, jer je pravilo besmisleno ušlo u ustav 2009. godine.

Merc je ušao u izbornu kampanju prošlog novembra siguran u svoje mišljenje (ne manjka mu samopouzdanja) da može da sarađuje s Trampom. Kao istaknuti atlantista i bivši predsednik investicione kuće BlackRock, sugerisao je da će se odlično slagati sa svojim kolegom konzervativcem u Beloj kući; dva muškarca koji su bili odlučni u vezi sa imigracijom i svim stvarima „woke“ i koji su želeli da smanje poreze i smanje birokratiju.

Zatim je usledio Minhen i izuzetni napad na Evropu, Ukrajinu, Nemačku i demokratiju, koji je predvodio Trampov ogorčeni potpredsednik, Džej Di Vens, pred globalnim establišmentom na godišnjoj bezbednosnoj konferenciji.

Za Francuze i Britance, preokret SAD i toplo prihvatanje Vladimira Putina je zastrašujuće. Za Nemce, to je egzistencijalno pitanje i izaziva temelje njihovog post-1945. državnog uređenja (ili barem zapadnog dela).

Suočeni sa ovom krizom, mnogi Nemci su zapali u duboku melanholiju. Prošlog vikenda, jedan poznanik govorio je o mogućnosti nuklearnog rata. Drugi se pitao da li da proda svoj stan „pre nego što Rusi napadnu, uz blagoslov Amerikanaca“. Berlin je sat vremena udaljen od poljske granice.

Postoji i drugi odgovor, a to je prihvatanje da statusa kvo nikada neće biti na stolu i da Nemačka treba da kanalizuje tu anksioznost u snažniji pristup odbrani i međunarodnim odnosima.

Neudobni politički izbori moraće da se donesu; potrebna je psihološka transformacija. Nemačka mora da odbaci ova dva tropa koja su dominirala njenim razmišljanjem, naročito od ponovnog ujedinjenja 1990. godine.

Jedna od njih ide ovako: „Tako smo strašni, ne može nam se verovati ništa vojno – zar neko drugi ne može da reši ove probleme?“ Drugi kaže: „Za razliku od vas, mi smo nad svim vojnim stvarima; dostigli smo viši nivo.“ Prvi se zasniva na inferiornosti, drugi na superiornosti. Oni mogu biti dijametralno suprotni, ali ih često zastupaju isti ljudi – „salonski pacifisti“ koji su uticali na sve političke partije.

Ova samouverenost počela je da se menja kada je Putin napao Ukrajinu u februaru 2022. (iako su mi danima pre toga, visoke nemačke diplomate govorile da je „previše razuman“ da bi preduzeo tako „nerazuman“ korak).

U jedinom hrabrom činu svog mandata, Olaf Šolc je najavio oštriji pristup Rusiji. Termin “Zeitenwende” – trenutak koji menja epohu – primenjen je u njegovom govoru u parlamentu kojim je najavio specijalni fond za odbranu od 100 milijardi evra i neposrednu pomoć Kijevu. Od svih evropskih država, Nemačka je pružila najveću vojnu pomoć Ukrajini, ali uvek sa oklevanjem i zakašnjenjem.

Šolc i drugi lideri, uključujući one iz Velike Britanije, odgovorni su što je, iako Ukrajina možda nije izgubila na bojnom polju, nikada nije mogla da pobedi. Sa oružjem koje je imala na raspolaganju, nikada ne bi mogla da povrati teritorije koje je nedavno izgubila, a kamoli tokom prve invazije 2014. godine.

To je sve gotovo. Izdaja Ukrajine je konačna. Tramp i Putin će se pobrinuti za to. Mnogi Nemci se pitaju ko je sledeći.

Udeo izlaznosti na memačkim izborima od 84 odsto prošle nedelje bio je zapanjujući, što sugeriše zemlju koja duboko brine o tome šta će se desiti dalje. Ipak, mnogi glasači, naročito oni koji sebe smatraju centrističkom levicom, našli su se u užasnoj dilemi. Kao i ja, koji sam prvi put glasao ovde.

Sa potopljenim SPD-om, Zeleni su za neke i dalje predstavljali alternativu. NJihovi prioriteti u vezi sa klimom i ljudskim pravima (pa stoga i oštar stav prema Rusiji) i dalje imaju svoj šarm. Iznenađenje je bio Die Linke (Levičari), koji je podmlađenim vođstvom oživeo, sa uzbudljivim, radikalnim domaćim programom. Ali šta je sa njihovim stavom prema Rusiji? Da li će stvarno stati rame uz rame sa Alternativom za Nemačku (AfD) koja voli Putina i glasati protiv povećanja odbrane, u ime lažnog „mira“?

Što se tiče Merca, u njegovom pristupu migracijama, socijalnoj agendi i često konfrontirajućoj ličnosti, mnogi liberali ga smatraju antipatičnim. Ali da li bi mogao da se suprotstavi Trampu? Da li bi mogao da donese neka domaća rešenja koja su izazvala nezadovoljstvo među mnogim glasačima?

Posle četiri godine neodlučnosti kod kuće i nevidljivosti u inostranstvu, teška vremena su dovela do ovog teškog lidera.