Nemačke kompanije u SAD – kako izaći na kraj s Trampom?

Drugi mandat Donalda Trampa pokazao se već u prvoj godini kao izuzetno turbulentan – tempo njegovih pretnji, kao i predsedničkih izvršnih naredbi, značajno se povećao. Skoro svake nedelje on napada nove „protivnike“ i kod kuće i u inostranstvu.

Svet su tako svojevremeno obišli snimci na kojima on pred kamerama drži table sa imenima zemalja koje namerava da kazni „recipročnim carinama“. Na meti mogu da budu i kompanije – na primer one koje posluju u SAD mogu da budu optužene, jer se pridržavaju svojih internih pravila o jednakosti, odnosno sprečavaju diskriminaciju na osnovu religije, boje kože i – što Tramp žestoko odbacuje – rodnog identiteta.

Prošla godina takođe je pokazala da se ne sprovode baš sve pretnje. Ipak, kada se jednom izdaju, one već služe svojoj svrsi – uznemiravaju konkurenciju i time jačaju američke pozicije. Pogođene su i kompanije iz Nemačke. Šta te pretnje znače za njihovo poslovanje? Kako se nose s njima?

Američka radna mesta

Tim pitanjem se bavi i Nemačka privredna komora u inostranstvu (AHK). Njena predstavništva u svetu posebno podržavaju tržišne interese nemačkih kompanija u zemlji-domaćinu. Njihova studija „Poslovni izgledi za jesen 2025.“ jasno pokazuje da „raspoloženje među nemačkim kompanijama u SAD ostaje napeto“. Tome najviše doprinose carine.

U intervjuu za DW, Kristof Šemionek iz Nemačko-američke privredne komora u Vašingtonu pojašnjava da SAD ostaju veoma važne za nemačke kompanije: „Imamo značajna ulaganja ovde. Nemačka je sada treći najveći strani direktni investitor – iza Japana i Kanade.“

Ono što je još važnije jesu radna mesta stvorena u Sjedinjenim Državama – skoro „milion američkih radnih mesta“, kako kaže Šemionek. To je „zanimljivo, jer upravo to predsednik želi i za to se zalagao u izbornoj kampanji“.

Međutim, Trampova carinska politika je u nekim aspektima kontraproduktivna. Trenutno je, na primer, teško uvesti mašine u SAD zbog visokih carina: „To usporava reindustrijalizaciju zemlje“, ukazuje Šemionek.

Raspoloženje se pogoršalo

Roland Rode, stručnjak za SAD u agenciji nemačke Savezne vlade za spoljnu trgovinu i promociju investicija (GTAI), naglašava za DW da SAD ostaju „najveća nemačka izvozna destinacija“.

Međutim, „ukupno gledano, uslovi poslovanja značajno su se pogoršali“. Prema podacima Saveznog zavoda za statistiku, nemački izvoz u SAD u prvih deset meseci opao je za 7,5 odsto u poređenju s istim periodom prošle godine. „Posmatrajući godinu u celini, raspoloženje među nemačkim kompanijama znatno se pogoršalo“, kaže Rode.

Dva različita primera – automobili i mašine

Najveći problem za nemačke kompanije koje posluju u SAD ili trguju sa SAD jeste američka carinska politika. Prema rečima Rolanda Rodea, to je „dominantni faktor“.

On, međutim, ukazuje da postoje značajne razlike u zavisnosti od industrije: „Automobilska industrija je izuzeta od carina od 50 odsto na čelik i aluminijum, kao i na njihove derivate. Za nju se primenjuju ’samo’ carine od 15 odsto na uvoz iz EU. Međutim, proizvođači automobila još uvek nisu bili u mogućnosti da tereti tih carina prenesu na potrošače.“

„U mašinogradnji je situacija upravo suprotna“, kaže Rode. Oko polovine svih pošiljki mašina u SAD „pogađaju carine na čelik i aluminijum“. Situaciju pritom dodatno pogoršava visok nivo birokratije, jer „sadržaj metala i njegovo poreklo moraju biti utvrđeni za svaki pojedinačni šraf“. S druge strane, „nemački proizvođači mašina često isporučuju proizvode za koje postoji mala konkurencija na američkom tržištu, a to im omogućava da veliki deo carinskih troškova prebace na svoje kupce.“

Da li strane kompanije treba da proizvode i delove za svoje proizvode u SAD, kako to zahteva američki predsednik? Kristof Šemionek iz Nemačko-američke privredne komore u Vašingtonu kaže: „U nekim slučajevima, to ima smisla ako su kraći lanci snabdevanja.“ Ali to je praktično samo do određene tačke. Jednostavno „nije moguće kupiti sve u SAD, jer, na primer, visoko specijalizovane mašine proizvedene u Nemačkoj, Japanu, Južnoj Koreji i Italiji nisu dostupne u SAD.“

A ne mogu ni da budu dostupne u Sjedinjenim Državama, jer za to tamo „nedostaju lanci snabdevanja i stručnost – to su decenije ili čak vekovi iskustva koja su nam omogućili da napravimo te visoko specijalizovane mašine u Nemačkoj“, kaže Šemionek.

Roland Rode iz GTAI se slaže: Mašinogradnja neće povećati svoje kapacitete, „jer u SAD postoji manjak kvalifikovanih radnika“.

„Poštujemo zakone“

DW je pitao neke od najvećih nemačkih kompanija kako posluju u SAD. Lufthanza je odgovorila: „Rast kapaciteta na severnom Atlantiku je iznad proseka i iznosi šest procenata. Ljudi i dalje žele da lete, pa i u Ameriku.“ Što se tiče politike jednakosti, kompanija je izjavila sledeće: „Lufthanza grupa se generalno pridržava zakona.“

U tom istraživanju DW koje nije reprezentativno, sve kompanije dale su slične odgovore na pitanje o pravilima jednakosti. Mercedes: „Verujemo da naši programi i inicijative u SAD ispunjavaju važeće zakonske zahteve.“ BASF: „Pridržavamo se važećih zakona zemalja u kojima poslujemo.“ T-Mobile SAD: „Uvek se pridržavamo zakona i regulatornih okvira zemalja u kojima poslujemo.“

Što se poslovnih izgleda tiče, Mercedes navodi: „Tržišta su se promenila i mi ćemo se u budućnosti još snažnije fokusirati na regionalne potrebe i mogućnosti rasta.“ BASF je odgovorio: „SAD jesu i ostaće važno tržište za BASF. Naš trenutni fokus je na proširenju proizvodnih kapaciteta u Luizijani. Puštanje u rad zakazano je za 2026. godinu.“

Neopravdani pesimizam

Sve u svemu, stručnjak GTAI Roland Rode ne misli da je budućnost mračna: „Nemački proizvođači automobila nameravaju da povećaju svoje proizvodne kapacitete u SAD“ – ali, kako kaže, samo „u realnim okvirima“. Jer, „svaki dolar potrošen na carine je dolar manje za investicije“.

U principu, „SAD ostaju veliko i atraktivno tržište prodaje. U tom kontekstu, nemačke kompanije će u doglednoj budućnosti verovatno povećati svoje prisustvo u SAD“, zaključio je Rode.