Nemački list: „Majka se bori protiv Vučićevog sistema“

Scenu pred Skupštinom u Beogradu, autor članka na sajtu Frajtaga (Der Freitag), Krsto Lazarević, opisuje detaljno:

„Pedeset metara od ulaza u srpski parlament sedi žena ispod belog šatora. Vetar trese ceradu, pred ženom treperi sveća. Ona nosi roze trenerku — i ne jede. Ispod trenerke viri bela majica. Crnim slovima na njoj piše: Mama protiv mašinerije. Dijana Hrka (47) odlučila je da više ne jede – sve dok neko ne bude odgovoran za smrt njenog sina. Kaže: ’Spremna sam da idem do kraja.’

U ruci drži ram sa pravoslavnom ikonom: Bogorodica sa Hristom, a dole desno je fotografija njenog sina Stefana. Pre godinu dana Stefan Hrka je poginuo kada se urušila nadstrešnica na stanici u Novom Sadu. Četrnaestoro ljudi odmah je poginulo, dvoje je kasnije preminulo u bolnici. ’Čekala sam da se vrati vozom’, kaže njegova majka. ’Ali nije došao.’“

Posle reportažnog uvoda slede objašnjenja za nemačke čitaoce. Autor opisuje „mesto koje je teško opisati“ – Ćacilend, „čije samo postojanje mnogo govori o prirodi autoritarne vlasti u Srbiji“.

Kako izgleda Ćacilend

„Najviše nasilja potiče od tih batinaških grupa vladajuće partije, dok policija često ćutke posmatra. Za predsednika Aleksandra Vučića i njegov sistem ta podela uloga je praktična: zahvaljujući partijskim batinašima sukob može da prikaže kao obračun među suparničkim protestnim grupama — i tako spreči slike policajaca kako biju mirne demonstrante. Istovremeno, ilegalni logor njegovih pristalica služi kao scenografija za pokazivanje u medijima koje kontroliše – a to je u Srbiji većina medija“.

U tekstu se potom objašnjavaju razlozi koje navodi Dijana Hrka stupajući u štrajk glađu: „Hoću konačno da znam ko je ubio moje dete i još 15 ljudi. To nije bila nesreća. To je ubistvo.“

U tekstu sledi osvrt na komemorativni skup u Novom Sadu koji je, kako se navodi, sa oko 110.000 učesnika bio najveći u istoriji grada. Navode se i poznate smicalice na koje su naišli učesnici – iznenadni radovi na putnim prilazima gradu i obustavljanje železničkog saobraćaja, noćivanje učesnika koji su krenuli peške na otvorenom, jer im naprednjačka vlast na usputnim stanicama ne dozvoljava da prenoće u sportskim halama. Autor je pobrojao i nipodaštavajuće izjave koje je predsednik Srbije davao o okupljenima, o smanjivanju broja učesnika i navođenje brojki koje autor naziva „malo verovatnim“.

Potom sledi analiza veze između raširene korupcije i pada novosadske nadstrešnice. U priču se uvodi i inženjer Zoran Đajić, koji izjavljuje ono što je rekao već mnogo puta – da su greške na koje je ukazivao još tokom rekonstrukcije rezultat korupcije i Vučićevog insistiranja da se stanica otvori što pre. „Optužba je to protiv Vučićevog sistema u kojem lojalnost partiji vredi više od kvalifikacija – a kupljene diplome nisu retkost“.

U tekstu se onda opisuje trenutak kada je Dijana Hrka najavila štrajk glađu i sutradan ga otpočela ispred Skupštine. „Sa druge strane – u Ćacilendu – logor se brzo puni plećatim batinašima. Policija stoji, ali ne odlučuje ko može unutra, a ko ne. Dobija naloge od neformalnih batinaških grupa“. U tekstu se potom opisuju hapšenja ljudi koji podržavaju Dijanu Hrku pod optužbama za „pozivanje na nasilno rušenje ustavnog poretka.“

Na kraju teksta autor kaže: „Dijana Hrka predstavlja protestni pokret koji je zahvatio čitavu zemlju – potaknut smrću njenog sina Stefana, koji je stradao pod lavinom betona na ponovo otvorenoj železničkoj stanici, usred drugog po veličini grada u Srbiji“.

Tekst se završava rečima koje izgovara Dijana Hrka: „Niko mi neće vratiti sina. Ali ne želim da još jedna majka u Srbiji mora tako da sahrani svoje dete.“