„Tramp 2.0 razotkriva američku izuzetnost kakva je oduvek bila“: Gardijan analizira političku situaciju u SAD

Opet je iskušenje da se Donald Tramp pomisli kao egzogeni šok za američku demokratiju. Ali pogledajte bliže, i videćete ne pokvarenog predsednika kako udara čekić za do tada stabilan politički poredak, već istoriju erozije normi koje su mu utrle put, piše Nesrine Malik, kolumnistkinja Gardijana.

Političke norme su skele demokratije, neka vrsta društvenog konsenzusa. To nisu kodifikovani, strogi mehanizmi za regulisanje političkih činjenica kao što je podela vlasti već saglasnost da se takve stvari moraju poštovati.

Jasan slučaj je predsednikova sposobnost da izdaje pomilovanja. A Bajdenovo pomilovanje članova svoje porodice bilo je jednako povreda normi kao i Trampovo pomilovanje osuđenih posle 6. januara.

„Razgovaramo o američkom sistemu vlasti“, rekla je kolumnista Njujork tajmsa Ezra Klajn posle Trampove inauguracije, „kao da je to čvrsta stvar, vezana ustavom i institucijama na način na koji se kaiš veže oko struka. Ali to je zapravo samo gomila normi u kaputu. Srušite norme i sve se promeni“.

Sama Trampova svrha je da ih sruši, ali na neki način on samo ubrzava proces koji je već započet.

Uzmite Trampov nalog da se izgradi centar za pritvor za migrante u zalivu Gvantanamo – prostor koji godinama funkcioniše van međunarodnog prava uprkos protestima i apelima za zatvaranje.

Stotine zatvorenika je tamo držano po vojnim zakonima, često nakon izručenja, nestanka i mučenja na mračnim lokacijama CIA.

Trampov predlog da se tamo privedu desetine hiljada migranata je nečuven potez, ali to nije odstupanje. On se bukvalno nadograđuje na onome što je bilo pre njega.

„Kao i mnogi Trampovi autoritarni napadi na ljudska prava, i ovaj ima sramotne presedane u istoriji SAD“, rekao je za CNN Vins Voren, izvršni direktor Centra za ustavna prava.

„Mnogo pre nego što je druga Bušova administracija iskoristila objekat za držanje i zlostavljanje skoro 800 muslimanskih muškaraca i dečaka u okviru svog ‘rata protiv terorizma’, prva Bušova administracija je tamo držala izbeglice sa Haitija kako bi pokušala da im uskrati prava po međunarodnom pravu.

U zatvoru su, zapravo, trenutno smešteni zatočeni migranti u objektu koji se zove Migrantski operativni centar. Prošle godine, Bajdenova administracija dodelila je privatnom izvođaču preko 160 miliona dolara (130 miliona funti) za upravljanje objektom.

Još jedna Trampova direktiva se takođe zasniva na presedanu. Jedna od njegovih izvršnih naredbi obavezuje se na deportaciju studenata i drugih bez državljanstva SAD koji učestvuju u propalestinskim protestima.

Ali njihovi postupci su već bili osuđeni i preterano kontrolisani mnogo pre nego što je Tramp ponovo izabran.

Ne zaboravite da su demokrate blokirale zahteve da se pojavi palestinski govornik na njihovoj konvenciji, a širom zemlje „liberalne“ akademske institucije su izbacivale studente zbog protesta, uskraćivale im diplome i pozivale naoružanu policiju da rasturi njihove sedeće proteste.

Isto važi i za Trampovo povlačenje iz međunarodnih organizacija poput Svetske zdravstvene organizacije i njegov imperijalni avanturizam kada je u pitanju spoljna politika.

SAD imaju dugu evidenciju, pod mnogo džentlmenskijim predsednicima, u kršenju međunarodnog prava, vređanju međunarodnih institucija i upuštanju u jednostrane kampanje licencirane svojim statusom supersile.

Pre više od dve decenije, Kongres je usvojio zakon kojim se ovlašćuju „sva neophodna i prikladna sredstva“ da se „oslobode američko ili savezničko osoblje koje je pritvoreno od strane Međunarodnog krivičnog suda ili u njegovo ime“.

Taj zakon je nazvan Zakonom o invaziji Haga. „Rat protiv terorizma“ je sam po sebi bio jedna duga, katastrofalna kampanja koja je uništavala norme. Nedelju dana pre nego što su SAD i njihovi saveznici izvršili invaziju na Irak, generalni sekretar Ujedinjenih nacija ih je upozorio da bi vojna akcija bila kršenje povelje UN.

Čak i optički, Trampovi savezi sa tehnološkim milijarderima su grubi i vidljivi, ali odražavaju milijardere i uticajne ljude koji su pohrlili u kampanju Kamale Haris, od kojih je više njih javno podržalo nju nego Trampa.

Bajden je nastavio sa praksom prethodnih predsednika, republikanaca i demokrata, da prisluškuje superbogate donatore za ambasadorska mesta pre nego što je Tramp eksplicitno stavio do znanja quid pro kqo sa svojim kabinetom milijardera.

Čak se i liberalni argument da su Trampov puki temperament, karakter i dispozicija samo-diskvalifikacijski u suprotnosti sa činjenicom njegovog prethodnika.

Bajdenovo tvrdoglavo držanje vlasti i traženje od ljudi da ignorišu ono što sami vide i luju dok su njegovi kapaciteti bledi, dokazali su da prezir prema javnoj inteligenciji nije očuvanje prava.

Ovo ne znači da nema razlike između Trampa i njegovih prethodnika, ili da neko ima iluziju da su SAD bile savršena demokratija pre njegovog dolaska na scenu.

Ne želim da minimiziram predsednikova kršenja i njihov materijalni uticaj, pre svega njegovo nepridržavanje mirne tranzicije vlasti – super norma, ako hoćete. Ali američki san o prosperitetu kod kuće i prevlasti u inostranstvu dugo je maskirao mnogo ciničniji i transakcijskiji poredak – onaj koji Tramp istovremeno razotkriva i učvršćuje.

Opasnost dolazi iz pretpostavke da Trampizam dolazi niotkuda. U stvari, dolazi iz mnogih izvora, ali jedan od njih je stvaranje političkog sistema od strane njegovih prethodnika u kojem se serijska kršenja vide kao prihvatljiva jer ih čine pravi ljudi. Pa, za milione ljudi, Tramp je prava osoba.