Koja su ograničenja NATO-a u slučaju rata sa Rusijom u Evropi?

Ali NATO-u trenutno nedostaje strukturna otpornost ne samo da se brani od sve rizičnijih napada Rusije na njegovu infrastrukturu, već bi se Alijansa suočila i sa izazovima masovne mobilizacije u slučaju budućeg rata u Evropi, piše u kolumni za Moskovski tajms Emili Feris, istraživačica za rusku i evroazijsku bezbednost u Kraljevskom institutu ujedinjenih službi.

Ruske nevojne operacije sabotaže protiv kritične nacionalne infrastrukture NATO-a, podmorskih kablova i lanaca snabdevanja često se nazivaju njenim „ratom u senci“ protiv Alijanse. Od 2022. godine ove aktivnosti su eskalirale u geografskom obimu, ciljanju i intenzitetu, sa najverovatnije tri široka cilja.

Prvo, one su osmišljene da povećaju ekonomske i političke troškove za NATO zbog njegove vojne i ekonomske podrške Ukrajini, privremeno ometaju lance snabdevanja u Ukrajini i stvore širi osećaj neslaganja na Zapadu.

Za sada, ove operacije se zaustavljaju ispod praga koji bi mogao da izazove bilo kakav vojni odgovor. Pitanja u vezi sa pripisivanjem krivice – s obzirom na visok teret dokazivanja koji se zahteva u evropskim jurisdikcijama – znače da pravi obim operacija koje predvodi Rusija može biti teško utvrditi.

Korišćenje posredstva trećih strana od strane Moskve omogućava Kremlju stratešku dvosmislenost i distancu, ali to nosi rizike. Izvođači radova su teže kontrolisani i ne znaju uvek da je njihov krajnji valuter ruska država, što pokazuje ograničenja ruskih obaveštajnih operacija na terenu u Evropi.

Svakako, istraživanje dostupnih podataka sugeriše da, iako je transportna i vojno-proizvodna infrastruktura Nemačke, Francuske i Poljske sve više meta, obim ovih napada ostaje ograničen.

Zaista, neki od napada izgledaju kao korak napred u odnosu na vandalizam, kao što je napad podmetanjem požara u tržnom centru u Poljskoj u maju 2025. godine – koji je Varšava povezala sa ruskim bezbednosnim službama – ali koji je imao malo veze sa samim ratom, već je bio osmišljen da potkopa odlučnost.

Ako bi ciljevi Rusije ovde bili da osujete praktičnu podršku NATO-a Ukrajini, onda biste očekivali koordinisaniju ili barem ciljanu kampanju protiv evropske infrastrukture, pokazujući usmerenije napore da se lanci snabdevanja onemoguće na duže vremenske periode.

Može se napraviti poređenje sa sve preciznijim napadima dronova i improvizovanih eksplozivnih naprava Ukrajine na rusku infrastrukturu.

Ove kampanje su evoluirale tako da ciljaju železničke podstanice (koje pretvaraju i snabdevaju električnom energijom železničke pruge) i transformatore, koje je teže popraviti nego pruge.

Ove podstanice se nalaze na spoju između proizvodnih pogona i logističkih čvorišta koja povezuju linije snabdevanja sa frontom. Njihovo ciljanje pokazuje koordinisaniji napor da se uništi ruska infrastruktura i sve je uspešnije, kao u napadu u maju 2024. na linije između Orla i Kurska, koji je obustavio linije snabdevanja na nekoliko dana.

Sve ovo nam govori nekoliko političkih i praktičnih stvari o ruskim procesima razmišljanja. Takođe nam pokazuje ograničenja Moskve.

Uglavnom, to pokazuje da Rusija još uvek ne očekuje vojni odgovor NATO-a na ove aktivnosti.

Drugo, to ukazuje na to da Rusija postaje agresivnija i spremnija da rizikuje sa svojim obaveštajnim operacijama u Evropi. Na primer, iako je Velika Britanija bila jedan od najvećih dobavljača vojnog finansiranja i ekonomske pomoći Ukrajini, doživela je relativno malo ciljanih napada u poređenju sa istočnim krilom NATO-a, verovatno zbog nedostatka kapaciteta na terenu.

Ovo počinje da se menja i eskalira, kao što je primer podmetanja požara u skladištu u istočnom Londonu u martu 2024. godine, gde su ciljana ukrajinska preduzeća koja su skladištila pomoć koja je trebalo da bude isporučena Ukrajini. Kasnije je postalo očigledno da su postojali planovi za eskalaciju u ozbiljnija krivična dela poput otmice da je početna operacija bila uspešna.

Ruski napadi možda nisu toliko koordinisani koliko bi mogli biti zbog nemogućnosti samog GRU-a da se potpuno pregrupiše – mnoge njegove mreže su demontirane posle 2022. godine, nakon masovnog proterivanja ruskih diplomata iz evropskih ambasada.

Sliku bi mogli da zakomplikuju drugi akteri, poput očiglednog regrutovanja dva ukrajinska državljanina od strane FSB-a za sabotažu železničke pruge u Poljskoj u novembru 2025.

Dugogodišnje rivalstvo FSB-a i GRU-a za resurse i finansiranje, a sada i očigledno preklapanje u aktivnostima u Evropi, rizikuje stvaranje zabune, trenja i dupliranja napora, kao i ciljanje istog skupa regruta.

U praktičnom smislu ako je Kremlj nameravao da parališe – ili barem definitivnije poremeti vojne pošiljke tereta u Ukrajinu, ciljanje uskih grla i logističkih čvorišta relativno niskotehnološkim uređajima za ometanje ne bi zahtevalo mnogo više posla.

Napadi na teže ciljeve kao što su železničke podstanice predstavljali bi eskalaciju. Ali napori da se mreža poremeti otpadom, ometanjem inženjerskih radova ili čak ometanjem signala kako bi se stvorilo nagomilavanje saobraćaja bili bi dovoljni. Ali Rusija to još nije učinila.

Ako ostavimo po strani ograničenja koja su rezultat rata, moguće je da je status kvo zadovoljavajući za Rusiju, Kremlj izgleda ima uznemirujuće dug domet u Evropi, stvarajući osećaj nelagodnosti i primoravajući saveznike da se suoče sa mogućnošću vojnog odgovora na nešto zašta je teško pripisati krivicu.

Ali ruske aktivnosti takođe primoravaju NATO da se suoči sa možda hitnijom realnošću. Za razliku od ruske železničke mreže, sopstvena infrastruktura NATO-a trenutno nije dovoljno opremljena za prenos i održavanje zaliha trupa na liniju fronta u bilo kom budućem ratnom scenariju.

Glavni odgovor Evrope do sada je bio fokusiranje na ljudsku stranu, suzbijanje regrutovanja dobrovoljnih posrednika. Početkom novembra, EU je potvrdila da će pooštriti vize za višestruki ulazak za ruske građane, povezujući tu odluku sa sabotažnim operacijama.

Ali to malo ublažava pretnju jer su ove vize uglavnom koristili ruski novinari i disidenti proterani iz Rusije. Ovaj pristup takođe ne suprotstavlja se načinu regrutovanja GRU-a i FSB-a, koji je uglavnom usmeren na lokalne državljane sa malo ličnih veza sa samom Rusijom.

Ali ono što su ruski istražni napadi otkrili jesu strateške ranjivosti same Evrope u logistici i lancima snabdevanja, posebno u njenoj transportnoj mreži.

Kako se prisustvo NATO-a u Evropi geografski širilo, postalo ga je teže braniti. Evropska železnička mreža je jedinstveno ranjiva. Transportni koridori nisu na nivou standarda, vozni park dvostruke namene za prebacivanje trupa na ratna poprišta je ograničen, a prekogranična koordinacija je loša.

Ovi nedostaci bi odložili vojno-civilnu integraciju u slučaju rata. Interoperabilnost država ostaje nedosledna u svim transportnim mrežama, kao što je već pokazano u nekim od uskih grla u prenosu pomoći Ukrajini.

Sa vojnog stanovišta, nedavne vežbe NATO-a u Rumuniji istakle su glavne probleme sa brzim prebacivanjem snaga NATO-a (i održavanjem linija snabdevanja) na bilo koju potencijalnu liniju fronta u Evropi, što bi po trenutnim standardima trajalo nekoliko nedelja.

Kao što su vežbe pokazale, pokušaj prebacivanja velikog broja trupa i opreme iz Francuske u Rumuniju ističe značaj železničkih ruta preko Poljske, Slovačke i Mađarske, od kojih zavisi vojna spremnost same Ukrajine.

Mreže ovih zemalja su neravnomerno nadograđene i mnoge su u lošem stanju – železnički sistemi u Mađarskoj su poznati po tome što su nedovoljno finansirani, a nema državnih planova da se to poboljša – a digitalna interoperabilnost između jurisdikcija će otežati besprekoran transfer trupa i opreme.

Mnogi od ovih evropskih železničkih sistema imaju nekompatibilne sisteme koloseka, što zahteva utovar i istovar vagona i povećava vreme čekanja na granicama.

Još fundamentalnije, u Evropi ne postoji jedinstveno koordinaciono telo koje nadgleda vojnu mobilnost. To bi nadgledanje višestrukih snaga koje se okupljaju na prvoj liniji fronta učinilo izuzetno izazovnim za bilo kakvo buduće ratovanje u Evropi.

Ruski napadi na NATO mogu naterati na razgovor o otpornosti i bezbednosti transportne infrastrukture u kratkom roku, ali bi takođe trebalo da pokrenu strukturna pitanja o sposobnosti NATO-a da vodi i održava buduće ratovanje.