Šta Tramp radi, osim što, izgleda, mašta o Nobelovoj nagradi za mir?

Ipak, za Ukrajince, stvarnost ostaje nepromenjena: vazdušni napadi i dalje odjekuju njihovim gradovima, domovi i dalje gore, životi se i dalje gube. Na toj sumornoj pozadini, ruski lider Vladimir Putin deluje više nego zadovoljan da uživa u bukvalnom crvenom tepihu koji mu je priredio predsednik Sjedinjenih Američkih Država.

Donald Tramp, koji je sam sebe proglasio posrednikom u ovom ratu, gotovo je iscrpeo rečnik kontradikcija.

Nekim danima tvrdi da samo on može da okonča ovaj rat. Zatim insistira da mirovni pregovori treba da budu prepušteni dvema stranama, ukazuje u analizi za Gardijan Olga Čiž, profesorka na Katedri za političke nauke Univerziteta u Torontu koja se bavi istraživanjem političkog nasilja i represivnih režima.

Ponekad se hvali da ga Putin „poštuje“ u drugim prilikama, kritikuje Putina da je „potpuno poludeo“. Ovog meseca, Tramp je čas pominjao slanje američkih trupa, čas isključivao tu mogućnost. Sada navodno razmatra angažovanje američkih privatnih vojnih firmi za taj posao.

Za one koji posmatraju bilo iz Kijeva, Moskve, Vašingtona ili šire efekat je zbunjujući. Politika zasnovana na improvizaciji nije strategija. A u ratu u kojem životi zavise od kredibiliteta američkih obaveza, nepredvidivost nije snaga. To je odricanje odgovornosti.

Šta onda Tramp zapravo radi, osim što, izgleda, mašta o Nobelovoj nagradi za mir? Da li je konačno shvatio da Putin nema nikakvo interesovanje za bilo kakav sporazum koji ne ispunjava njegove maksimalističke ciljeve?

Ili je ovo samo još jedno poglavlje iz poznatog scenarija – jurnjava za naslovima, slika na prvom mestu, strategija kasnije – pri čemu se ceh neće plaćati u Vašingtonu, već na ulicama Kijeva?

Možda je, nakon dugog procesa učenja, Tramp konačno shvatio da ga je Putin nadigrao da njih dvojica nisu bliski prijatelji, kako je nekada verovao.

Njegove ponovljene pretnje uvođenjem novih sankcija i tarifa Rusiji su jedan primer toga. Ipak, Tramp je više puta pokazao spremnost da oprosti i zaboravi, sve dok mu Putin ponudi novo obećanje da će „ovog puta biti drugačije“.

U međuvremenu, Ukrajina izgleda da je pronašla zaobilazno rešenje za direktnu američku vojnu pomoć – iako ono dolazi uz ogromnu cenu.

Uz evropsko finansiranje, Kijev može da nastavi kupovinu američkog oružja, dok Ukrajina i EU povećavaju sopstvenu proizvodnju.

To nije idealno, ali održava postojeće stanje: Ukrajina preživljava, Tramp prisvaja zasluge za američki profit od prodaje oružja, a Evropa drži Rusiju zaglavljenu drugde.

Dok god takav dogovor traje, rat će se nastaviti. Rusija će nastaviti da napada, ali neće pobediti Ukrajinu. A u odsustvu prave američke liderske uloge, sukob će trajati dokle god Putin može da šalje ljude na front.

U isto vreme dok se Ukrajina grčevito bori za opstanak, Putin igra potpuno drugačiju igru. On je neverovatan pobednik u ovom haosu. Pošto nije uspeo da ostvari prevagu za pregovaračkim stolom vojnim putem, vratio se oruđima koja mu služe već decenijama: zamajavanje, manipulacija i iscrpljivanje protivnika.

Možda još nije dobio sve što želi, ali ako ništa drugo Putin je strpljiv.

Za razliku od demokratskih lidera, Putin nema ograničenja – samo unutrašnji krug vojnih i konzervativnih elita sa imperijalističkim pogledom na svet. Za njih Ukrajina nije samo još jedna teritorija koja se može zameniti zarad Trampovog ega. Ona je ključ za povratak izgubljene veličine Rusije.

Putin takođe razume da američka publika traži jasne odgovore; brzo se zamara dugotrajnim pregovorima i konfuznim porukama.

Zamor postaje Putinov saveznik. Dosada, telefonski razgovori, posete koje ne vode nikuda – to nisu neuspešni pokušaji diplomatije.

To je sama strategija. Kada rat nestane s naslovnica, njegova nada je da će u senci sklopiti dogovor: ukidanje sankcija, zamrzavanje pomoći Ukrajini. Za Putina, svaki sat konfuzije je investicija. Pitanje je samo ima li iko drugi za stolom dovoljno izdržljivosti da to prozre.

Pravi gubitnik u svemu ovome – osim Ukrajine – jeste sam Tramp. Uprkos svim pozama, rizikuje da samog sebe potceni ako su mu ambicije ograničene na medalju iz Osla.

Zamišlja više – i možda to i postigne. Ako izađe sa jasnom politikom za okončanje rata, to bi mogao da bude njegov „Regan trenutak“: prilika da bude slavljen kao spasitelj slobodnog sveta.

Tramp ne greši kada kaže da je Džo Bajden bio previše oprezan da bi preuzeo takvu ulogu. Tramp, za razliku od njega, bi mogao. Da li ga Putin lično poštuje je diskutabilno, ali Putin svakako poštuje američku vojnu moć.

A postoje i dostupne opcije – mnogo pre nego što bi se govorilo o totalnom ratu: dvostranački predlog zakona Grejem-Blumental, proširena vazdušna podrška, ukidanje ograničenja na rakete i značajno povećanje direktne vojne pomoći, između ostalog.

Kao i svakog autokratu, Putina je moguće naterati na povlačenje. Bajden je bio previše bojažljiv da bi testirao tu pretpostavku.

Tramp to možda ne bi bio. Uostalom, nepredvidivost je njegov zaštitni znak. Ako bi Tramp naterao Putina da se povuče i okonča rat, osigurao bi sebi nasledstvo neočekivanog heroja. Ali ako dozvoli Putinu da diktira ishod, slava će pripasti Moskvi.

Istorija će tada zabeležiti ne mirotvorca, već predsednika koji je pomogao Rusiji – dugogodišnjem protivniku SAD – da povrati svoj imperijalni status, dok je istovremeno učvrstio pad američke hegemonije.