„Rubikon je pređen“: O „apsurdnosti“ zabrane Palestinske akcije u Britaniji

Ali, otkako je vlada izglasala zabranu grupe za direktnu akciju Palestine Action u skladu sa Zakonom o terorizmu, svaka izjava koja se tumači kao izraz podrške toj grupi može dovesti do hapšenja i krivičnog gonjenja.

Možda s pravom pomislite da ni novinari Gardijana nisu iznad zakona. Na primer, ako bih napisao kolumnu u kojoj podržavam Al-Kaidu, mogli biste biti skloni da podržite zatvorsku kaznu: ta organizacija je, na kraju krajeva, ubila skoro 3.000 ljudi u napadima 11. septembra, kao i izvršila brojne druge terorističke napade, uključujući bombaški napad na vozove u Madridu 2004. i bombaške napade u Londonu 7. jula pre dvadeset godina.

Slično tome, mogli biste zaključiti da bi polemika u korist Islamske države zaslužila ozbiljnu zatvorsku kaznu.

Lično, nisam pristalica zatvaranja ljudi kao rešenja za političke probleme: nisam podržavao ni to da se neonacistički huligan koji me je napao pre šest godina zatvori (osuđen je na dve godine i osam meseci), niti one rasiste koji su prošlog avgusta širili zapaljivu mržnju tokom pokušaja nacionalnog progroma.

Ali to je legitimno političko neslaganje, i ono me svrstava u malu manjinu.

Naravno, nikada ne bih pisao u odbranu ubilačkih otmičara, bombaša, dželata, niti onih koji su počinili genocid.

Ali ova kolumna se bavi pokretom koji je pravno gledano sada izjednačen s Al-Kaidom i Islamskom državom, a to je Palestine Action. Umesto onih koji odsecaju glave ili pune masovne grobnice nevinim žrtvama, ova grupa je proglašena terorističkom organizacijom jer su bacali crvenu farbu na vojne avione, što su opisali kao protest protiv britanskog saučesništva u genocidu koji Izrael vrši nad palestinskim narodom.

Prošle nedelje, ministarka unutrašnjih poslova pridružila se drugim laburistkinjama poslanicama u foto-snimanju u znak podrške sufražetkinjama (pripadnice pokreta za uvođenje ravnopravnosti muškaraca i žena), koje su nekada podmetale bombe, palile privatne kuće i razbijale galerije.

Zatim su glasale da se pokret koji se zalaže za nenasilje prema ljudima proglasi terorističkom organizacijom.

A ovog vikenda uhapšena je 83-godišnja penzionisana sveštenica, Su Parfit, jer je držala natpis na kojem je pisalo: „Protivim se genocidu. Podržavam Palestine Action“.

Još 28 ljudi uhapšeno je iz istog razloga. Na pitanje o njenom hapšenju, komesar londonske policije, Mark Rouli, rekao je: „Ovo nema veze s protestom. Radi se o organizaciji koja se bavi ozbiljnim kriminalom“.

Obratite pažnju kako čak ni najviši policijski službenik u Britaniji nije mogao da se natera da kaže da je Palestine Action „organizacija koja sprovodi terorizam“, što je upravo ono što zakon tvrdi.

Sumnjam da zna da bi time razotkrio grotesknu apsurdnost ovog zakona. Da, oni koji su pomogli da se Gaza utopi u krvi izokrenuli su svet naglavačke – protivnike ovog masovnog istrebljenja tretiraju kao opasne, zlobne ekstremiste – ali reči još uvek nisu potpuno izgubile značenje.

Nemojte očekivati da će to potrajati. Povreda demokratije, jednom naneta, ne može biti ograničena. Odmah se inficira, i bolest se širi.

Jedno od obeležja autoritarnih društava je da država proglašava svetim ono za šta svi znaju da nije istina – čak i ako su zakonski primorani da se ponašaju kao da jeste.

Velika Britanija je daleko od totalitarizma, ali društvo koje hapsi 83-godišnju penzionisanu sveštenicu zbog natpisa kojim podržava nenasilni protest i protivi se genocidu, sigurno ide autoritarnim putem.

Do ovoga je dolazilo postepeno, dugo vremena. Kada je Nju Lebor uveo zakone protiv terorizma, protivnici su upozoravali da će se ti zakoni zloupotrebljavati za progon mirnih demonstranata. I zaista, tada 83-godišnji preživeli Holokausta, Volter Volfgang, zadržan je prema Zakonu o sprečavanju terorizma nakon što je izviždao tadašnjeg ministra spoljnih poslova, Džeka Stroa, na laburističkoj konferenciji 2005. zbog rata u Iraku.

Dok su mnogi komentatori Borisa Džonsona prikazivali kao libertarijanca koji se ne meša previše, njegova vlada je donela zakon koji policiji omogućava da zabrani gotovo svaki protest – Zakon o policiji dopušta represivne mere protiv demonstracija koje se procene kao preglasne.

I s pravom se možete zapitati: kakav to protest nije glasan?

Nažalost, trebalo je uvek biti jasno da autoritarnost struji kroz vene laburističke frakcije koja stoji iza Kira Starmera.

Kao što je bivši poslanik Laburističke partije i nekadašnji savetnik Tonija Blera – Džon Kradas rekao: to je „najdesničarskija, najneoliberalnija frakcija u partiji“.

Svako ko se ikada susreo s tim frakcionašima zna da ih definiše sirova mržnja prema levici. Lobističke grupe povezane s Izraelom ili sa vojnom industrijom gurale su ovaj tip zakonodavstva a rukovodstvo Laburista ga je oberučke prihvatilo.

Kada se jedan pokret koji se zalaže za nenasilje proglasi terorističkim, tada je pređen Rubikon.
„Terorizam“ tada gubi svako stvarno značenje i može se primeniti mnogo šire.

Zaista, ranije ove godine više od 70 mirnih demonstranata uhapšeno je na skupu koji je organizovala Kampanja solidarnosti s Palestinom (PSC).

Nije bilo nikakve direktne akcije: procenjeno je da su prekršili proizvoljna ograničenja jer su marširali ulicom Whitehall držeći cveće u znak sećanja na ubijene Palestince. Vođa PSC-a, Ben Džamal, među onima je koji će se suočiti sa suđenjem.

Da, autoritarni pad počeo je i pre masakra u Gazi. Ali sada znamo da će posledice državnog saučesništva u genocidu imati duboke posledice i unutar samog društva.

Milioni ljudi su svesni da je njihova vlada pomogla izvršenje teškog zločina, a kako bi se zaštitili od odgovornosti i javnog preispitivanja, vlast mora ućutkati one koji taj zločin osporavaju. Demokratija postaje sve više ugrožena.

Zapamtite: zakonski je zabranjeno izražavanje podrške pokretu Palestine Action, koji je pravno izjednačen sa Al-Kaidom i Islamskom državom.

Ako prekršite taj zakon, čeka vas zatvor. Ta zabranjena organizacija zalaže se za građansku neposlušnost i nenasilne direktne akcije u znak protesta protiv genocida.

Ova kolumna je pažljivo proverena imajući to na umu. Zapitajte se: da li je ovo normalno u društvu koje sebe naziva demokratijom? A zatim se iskreno upitajte – kuda nas sve ovo vodi?