Da li je konačno došao trenutak presude za Netanjahua i sve one koji su mu pomagali?

U svom pitanju je rekao da „postaje sve teže pratiti svakodnevno krvoproliće u Gazi“, dodajući da „zločini dolaze svakodnevno“.

Podsetio je da je Velika Britanija potpisnica više konvencija koje nameću „pozitivnu obavezu da se deluje kako bi se sprečio genocid“ i drugi zločini, te je upitao kakve je pravne savete vlada dobila u vezi sa potencijalnom odgovornošću premijera, ministra spoljnih poslova, samog Falkonera i bivših ministara – „kada dođe vreme za suočavanje“.

Ideja o „suočavanju“ očigledno sve više opterećuje zapadne političare. Možda im čak i ne da mira noću, piše Oven Džons kolumnista Gardijana u najnovijoj kolumni za britanski list.

Ove sedmice, Velika Britanija se pridružila Francuskoj i Kanadi u osudi patnji stanovništva Gaze navodeći da je „nepodnošljivo“, uz pretnju neodređenim „konkretnim“ odgovorom ako se izraelski napad na Pojas Gaze nastavi.

Govoreći u Donjem domu parlamenta, ministar spoljnih poslova Dejvid Lami objavio je da Ujedinjeno Kraljevstvo obustavlja trgovinske pregovore sa Izraelom, poziva izraelskog ambasadora na razgovor i uvodi sankcije određenim ekstremističkim doseljenicima.

„Svet sudi. Istorija će im suditi“, rekao je, misleći na vladu Benjamina Netanjahua.

Lami jeste u pravu. Ali problem za njega je što se to „sudnje vreme“ neće odnositi samo na direktne počinioce već i na one koji su im omogućili da deluju.

Iako je ministar spoljnih poslova najavio mere s velikom ozbiljnošću i teatralnošću, one su u suštini bile simbolične i bez stvarne težine.

Čak je i Dejvid Kameron, dok je još bio šef diplomatije, pokušao da ode korak dalje – planirao je da uvede direktne sankcije dvojici izraelskih ministara, ministru finansija Bezalelu Smotriču i ministru za nacionalnu bezbednost Itamaru Ben-Gviru – ali je od tih planova kasnije odustao.

Šest meseci nakon što je Međunarodni krivični sud izdao naloge za hapšenje izraelskih lidera, očigledno je da u vladi vlada panika.

Ipak, još uvek se ne preduzima sve što bi moglo da se učini kako bi se izraelska ofanziva zaustavila. Samo prošle nedelje, Velika Britanija je bila na sudu gde je branila nastavak izvoza delova za borbene avione F-35 koji na kraju završavaju u izraelskim rukama.

Ovo se ne odnosi samo na neuspeh da se deluje sada već i na sve što nas je dovelo do ovog trenutka.

Kir Starmer je, naime, ranije izjavio da je opravdano da Izrael uvede opsadu Gaze, uključujući isključivanje struje i vode.

(„Mislim da Izrael ima to pravo. Situacija se i dalje razvija“. Dodao je: „Naravno, sve treba da bude u skladu s međunarodnim pravom.“) Kasnije je tvrdio da to nikada nije rekao – uprkos činjenici da jeste.

Nakon toga, usledio je egzodus zgroženih, većinom muslimanskih odbornika iz Laburističke partije, a jedan Starmerov savetnik navodno je taj proces nazvao „otresanjem buva“.

Istovremeno, disciplinski je kažnjavao poslanike koji su se izjasnili u prilog Palestini.

Njegova vlada je suspendovala svega osam odsto ugovora o izvozu oružja ka Izraelu i to pod ogromnim pravnim pritiskom dok je u samo tri meseca nakon toga odobrila više vojne opreme za izvoz nego što su to konzervativci uradili u celom prethodnom trogodišnjem periodu (2020–2023).

Ništa što sadašnja vlada preduzme ne može izbrisati ove činjenice iz sve izvesnijeg trenutka obračuna koji dolazi.

Još jedan torijevac, Edvard Li, ustao je prošle nedelje i izjasnio se kao član grupe „Conservative Friends of Israel“ u kojoj je više od 40 godina, duže nego bilo ko ovde“. Njegovo pitanje bilo je direktno: „Kada genocid nije genocid?“

Njegovoj zabrinutosti pridružio se i kolega iz iste stranke, Mark Pričard, koji je rekao da je podržavao Izrael 20 godina – „iskreno govoreći, maltene po svaku cenu“.

Naglasivši to, i on je aludirao na trenutak obračuna koji dolazi: „Zaista me brine što je ovo istorijski trenutak na koji ćemo se osvrnuti i videti da smo kao zemlja potpuno omanuli“.

Razmera tog obračuna mora odgovarati razmeri zločina. Mesec dana nakon početka izraelske ofanzive u kojoj je, prema konzervativnim procenama nevladine organizacije Airwars, ubijeno najmanje 5.139 civila – časopis The Economist je objavio uvodnik pod naslovom: „Zašto Izrael mora da nastavi borbu“.

Mnogo kasnije, nakon što je teritorija praktično sravnjena sa zemljom, isti magazin objavljuje tekst naslovljen: „Rat u Gazi mora da se završi“.

Ili, pogledajmo The Times Ruperta Mardoka. Uvek pouzdan saveznik Izraela, sada objavljuje komentare u kojima se pita: „Zašto zatvaramo oči pred užasom u Gazi?“

Jedna istina polako izbija na površinu: da će se ovo pamtiti kao jedan od najvećih zločina u savremenoj istoriji.

U ovom trenutku, Ujedinjene nacije upozoravaju da bi bez pomoći čak 14.000 beba moglo da umre u naredna 48 sata.

Vođa izraelske opozicije i bivši general Jair Golan koji je ranije ove godine izjavio:“Svi bismo želeli da se jednog prolećnog jutra probudimo i otkrijemo da je 7 miliona Palestinaca koji žive između mora i reke jednostavno nestalo“, sada priznaje da njegova zemlja „ubija bebe iz hobija“.

Uprkos svemu, Izrael i dalje deluje nekažnjeno. Od početka marta na snazi je potpuna opsada Gaze, a premijer Netanjahu je juče izjavio da će biti dozvoljena „minimalna humanitarna pomoć“.

Ne da bi se ublažila patnja Palestinaca, već zato što čak i najvatreniji proizraelski političari „ne mogu da nas podrže ako se u javnosti pojave slike masovne gladi“. Drugim rečima, kap u moru – za medijsku sliku, ne za živote.

U međuvremenu, izraelski ministar finansija Bezalel Smotrič otvoreno kaže: „Rastavljamo Gazu, ostavljamo je kao gomilu ruševina, sa potpunim razaranjem bez presedana u svetu. A svet nas ne sprečava“.

Zvi Sukot, poslanik iz Smotričeve stranke, bez imalo stida izjavljuje: „Svi su se već navikli na to da možete da ubijete 100 stanovnika Gaze u jednoj noći. I nikoga u svetu nije briga“.

Dana 24. oktobra 2023. godine, napisao sam kolumnu na ovim stranicama pod naslovom „Izrael je jasan u svojim namerama u Gazi – svetski lideri ne mogu se izvlačiti na neznanje o onome što dolazi“. Zašto? Zato što su izraelski lideri i zvaničnici od samog početka jasno stavili do znanja šta će uraditi.

„Kako postepeno postaje očigledna katastrofa izraelske ofanzive na Gazu, oni koji su je podržavali počeće da paniče zbog narušene reputacije i izviniće se za svoje prethodno neznanje“, napisao sam tada. „Ne dozvolite im da se izvuku ovoga puta“.

Kako se ljudi u Gazi sada pripremaju za najgore, nikada nije bilo tako gorko biti u pravu. Ali nije bio potreban poseban uvid ili moć proročanstva, jer je ovde od početka bila prorečena katastrofa.