„SAD nikada nisu imale moralnu nadmoć, sa Trampom to više nije ni pretvaranje“: Oven Džons analizira za Gardijan

Ovo može izgledati kontraintuitivno. Zahtevanje polovine svih prihoda – ne samo profita – koji potiču od ukrajinskih minerala, nafte, gasa i infrastrukture, u vrednosti od neverovatnih 400 milijardi funti, zvuči kao ponašanje nasilnika definisanog razmetljivošću i snagom.

To je s pravom opisano kao svođenje Ukrajine na status ekonomske kolonije SAD, piše Oven Džons u kolumni za Gardijan.

Ali to predstavlja potpuno odbacivanje jednog od tri centralna stuba američke hegemonije. Prvi je bila vojna nadmoć. Ovo je razbijeno katastrofama Iraka, Avganistana i Libije, koje su povezivale američku vojsku sa zverstvima, nasilnim haosom i ponižavajućim strateškim porazom. Odbrana Ukrajine, koju podržavaju SAD, sada se može dodati na tu listu.

Druga je bila ekonomska nadmoć, koja je ostala, ali je bila ozbiljno oslabljena finansijskim krahom 2008. i dugogodišnjim neuspehom američkog modela da obezbedi održiv rast realnih plata.

A treće – čije ostatke Tramp razbacuje na četiri strane – bila je moralna nadmoć. Ovo je uvek bila fikcija, ali važno sredstvo za legitimisanje američke dominacije. Sada je pepeo.

SAD su sebe uvek definisale kao zemlju slobode, za razliku od tiranije Starog sveta, iako su porobile 89 odsto svoje crne populacije pre samo dva života.

Kada su se SAD okušale u kolonijalizmu evropskog stila nakon špansko-američkog rata, anektirajući Filipine, članovi američke elite osnovali su Američku antiimperijalističku ligu, upozoravajući da američka vlada pokušava da „ugasi duh 1776“ i „promeni republiku u carstvo“.

Pokazalo se da je to odstupanje, a SAD su tražile indirektnija sredstva kontrole. Kada je predsednik Vudro Vilson uveo svoju naciju u Prvi svetski rat na strani saveznika 1917. godine, osudio je carsku Nemačku zbog napuštanja „humane prakse civilizovanih nacija“ sa svojim neselektivnim potapanjem podmornica.

„Svet se mora učiniti bezbednim za demokratiju“, izjavio je on, zaključujući:“Postojan koncept za mir se nikada ne može održati osim kroz partnerstvo demokratskih nacija“.

Kada je predsednik Frenklin Ruzvelt na sličan način ušao u Drugi svetski rat, on je uzvišeno govorio o „borbi demokratije protiv osvajanja sveta“. Na početku Hladnog rata, predsednik Hari Truman upozorio je da se ljudi u svetu „mogu predati lažnoj bezbednosti koju tako primamljivo nude totalitarni režimi osim ako ne dokažemo superiornost demokratije“.

Zaista, SAD i Sovjetski Savez predstavili su svoj veliki sukob, ma koliko pogrešno, kao sukob dve univerzalističke filozofije, od kojih su obe obećavale oslobođenje čitavog čovečanstva: „sloboda i demokratija“ s jedne strane, i kraj kapitalizma i kolonijalizma u korist jednakosti sa druge strane.

Ronald Regan je bio desničarski republikanac, a ipak je proglasio da su SAD vodile ratove samo „da bi branile slobodu i demokratiju“, da su bile „sila za mir, a ne osvajanje“ i „mogle su da postignu svetsku dominaciju, ali to je bilo suprotno karakteru našeg naroda“.

Da, osnova svega ovoga je u obmani. Tvrdnje o demokratiji su bile fatalno ugrožene dugogodišnjim ograničavanjem prava Afroamerikanaca na jugu, koji su svoja prava morali da osvoje kroz mukotrpnu borbu.

U inostranstvu, SAD su bile krive za bezbroj užasa. Tokom 1960-ih i 70-ih, SAD su intervenisale da podrže brutalnu vojnu diktaturu Južnog Vijetnama i bombardovale jugoistočnu Aziju. Samo u Kambodži, američko bombardovanje je možda ubilo i do 500.000 civila: jedna takva kampanja nazvana je „Operacija dogovor o slobodi“, naglašavajući Orvelovsku upotrebu jezika da bi se opravdala ubilačka dominacija.

U Latinskoj Americi, SAD su pomogle u podsticanju brutalnih vojnih udara – „Ne vidim zašto moramo da stojimo po strani i gledamo kako zemlja postaje komunistička zbog neodgovornosti sopstvenog naroda“, poriučio je Henri Kisindžer iz Čilea i da održavamo opake diktature, kao što je argentinska hunta.

Na Bliskom istoku, pakt sa saudijskim tiranima i naoružavanje Sadama Huseina, pre razorne invazije na Irak, podvukli su američki cinizam, a višegodišnja podrška izraelskom potčinjavanju Palestinaca razotkrila je licemerje SAD.

To je bilo pre nego što su SAD omogućile genocid, ostavljajući svoje moralne tvrdnje zakopane pod ruševinama.

Ipak, obratite pažnju na Trampovu otvorenu podršku etničkom čišćenju u Gazi i njegovu sugestiju da SAD treba da uzmu zemlju u goloj pohlepi, njegovu besramnu želju da Ukrajinu svede na koloniju, čak i njegovu jasno iskrenu želju da pripoji Kanadu.

Ovo je jednostavno gruba sila i pohlepa bez izvinjenja, bez pretenzija na bilo kakav veličanstven moralni cilj.

Ovo ostavlja zapadnu desnicu sa nekim problemom. U istočnom Londonu ove nedelje je bio desničarski skup, koji je veličanstveno nazvan Alijansa za odgovorno građanstvo.

Dejli mejl, sa svojom uobičajenom rezervom, sažeo je govor lidera Torijevaca Kemija Badenoha ovako: „Vreme je da stanemo na kolena i počnemo da se borimo za zapadne vrednosti“.

Koje su tačno te „vrednosti“, sada je vodeća zapadna država – na čelu sa čovekom koga Badenoh smatra političkim saveznikom – odbacila svoje stare pretenzije?

SAD se više ne trude da oblače svoj nemilosrdni opaženi lični interes u odeću visokoumnih principa. Ovo je velika strateška greška.

Ove mitske moralne tvrdnje pomogle su da se dobije saglasnost ili barem pristanak američke javnosti za globalnu projekciju moći: Holivudsko predstavljanje SAD kao „dobri momci“ se uklapa u samopercepciju koja je važna za mnoge Amerikance.

Ove tvrdnje su takođe zavarale značajan broj ljudi širom sveta, nudeći SAD kao prirodne saveznike na svakom kontinentu.

To je sada sve mrtvo. Sve što nam preostaje jeste posrnula supersila sa iscrpljenom vojnom veštinom, pokvaren ekonomski model, demokratija opterećena krizom i otvoreno razbojničko ponašanje.

Pad američke moći je sve samo ne dostojanstven.